NOT GREAT, NOT TERRIBLE: Zašto je serija ČERNOBILJ postala tako popularna i koliko zaista vredi? (VIDEO)

Prve najave serije “Černobilj” pojavile su se nekako tiho i neprimetno, dok je trajala euforija oko poslednje sezone “Igre prestola”. Na prvi pogled nije tu bilo ničeg naročito intrigantnog – o nuklearnoj katastrofi iz 1986. sve se već odavno zna, nije čak ni godišnjica ("promašena" je prilika da se serija napravi tri godine ranije), a u televizijskoj eri kada bezmalo svako novo ostvarenje ima elitne glumce, veterani Stelan Skarsgord i Emili Votson teško da su preterana ekskluziva.

Pa ipak, čim je Igra Prestola završena, serija Černobilj je propraćena sa neverovatnom medijskom i svakom drugom euforijom. Budući da se radi o istorijskom događaju, krenula su i uobičajene polemike oko toga da li je sve tačno prikazano (sećamo se sličnog slučaja sa "Boemskom Rapsodijom"), influenseri i turisti su pohrlili na lokaciju, a čitava priča je poprimila i razmere geopolitičkog obračuna u kome se Rusija našla prozvanom za nepodobnosti iz doba SSSR-a. Delovalo je kao da je tema serije - a ne sama serija - pokupila svu medijsku pažnju, dok je delo ostalo u zapećku.

Teško je tačno detektovati kako je došlo do ovolike opsednutosti serijom, ali evo nekoliko mogućih odgovora.

ŽANR KATASTROFE U KRIZI

Filmovi katastrofe dugo su bili značajni holivudski blokbasteri. Ogromni meteori koji padaju na zemlju, propadanje zemljinog jezgra, klimatske promene koje dovode do smrzavanja.... sve su to teme koje su tokom niza godina sjajno prolazile kroz publike, a reditelji poput Rolanda Emeriha su bili i specijalizovani za ovaj žanr i uspešno rabili matricu koliko je moglo.

No kao što znamo, u poslednjih 10-15 godina serijski program je polako počeo da preuzima kreativnu palicu od Holivuda i rekonstruiše šablone koji su blokbasterima donosili uspeh. Po pravilu su nova viđenja starih tema išla u smeru usporavanja radnje i posvećivanja veće pažnje samim likovima, ali i sagledavanju iz novih ideoloških ili filozofskih uglova.

"Černobilj" se pojavio u trenutku kada se još niko (bitan) nije dosetio da rekonstruiše žanr katastrofe u serijskom ključu, pa je praktično popunio prazninu za publiku koja takve sadržaje voli. Pri tome, istorijska priča o Černobilju je toliko jeziva i nesvakidašnja da bi je teško osmislio i najmaštovitiji žanrovski scenarista, pa je bila predodređena za uspeh.

OSAMDESETE, NOSTALGIJA, HIPSTERAJ

Možda je degutantno govoriti o Černobilju kroz pop-kulturne reference, uzevši u obzir katastrofalne razmere događaja i veliki broj smrtnih slučajeva. No ovde se, na kraju krajeva, ipak radi o dramskom televizijskom programu i umetničkoj fikciji, a ne dokumentarcu. Ako to i nije bila inicijalna ideja, možemo pretpostaviti da se "Černobilj" uspešno nadovezao na retromaniju koju je u serijski program lansirala serija "Stranger Things".

Ova serija je ozbiljnija utoliko što ne fetišizira otvoreno estetiku osamdesetih, no pristupa joj iz perspektive istočnoevropskog bloka, nasuprot standarnoj zapadnoevropskoj vizuri. Svet birokrata i apartčika, hladna blokovska naselja, votka, stil odevanja ...biće zanimljivi kako onima koji su u to vreme odrastali, tako i mlađima kojima je telefon "na okretanje" nešto što pripada vremenu njihovih roditelja, deka i baka. Danas je i politika do te mere estradizovana, da se i njeni akteri bez problema posmatraju kroz pop-kulturnu ili "zabavljačku" prizmu, čak i kada se radi o ovako ozbiljnoj i tragičnoj temi iz prošlosti.

ANTOLOGIJSKE SCENE, LIKOVI I REPLIKE

Ponekad nije lako razlučiti "hajp" koji se diže oko serije ili filma i njenog/njegovog realnog kvaliteta. Ono što kritičarima bude remek-delo, često ostane fusnota u istoriji kinematografije, za koju se interesuju samo žanrovski profilisani eksperti. Postoje i ona druga dela, koja možda nisu bila toliko hvaljena u startu, ali su se "primila" u narodu zbog legendarnih replika, situacija, scena, pa im se uvek vraćate ili ostajete prikovani kad slučajno "nalete" dok vrtite TV programe.

"Černobilj" ima barem jednu takvu repliku. "Not great, not terrible!", izgovara zamenik glavnog inženjera nuklearne elektrane, Anatolij Djatlov, u trenutku kada dozimetar izmeri 3.6 rendgena radijacije (koja će se kasnije ispostaviti daleko većom). Internet je pun mimova sa ovom replikom, koja je bizarno duhovita paradigma za guranje problema pod tepih i bežanje od odgovornosti za katastrofalne posledice vlastitih dela.

Na polju žanrovskog filma/serije, izdvaja se jezivi apokaliptični rukavac radnje, u kome armija i "slučajni" vojnici idu po obližnjim mestima i ubijaju preostale žive (ali radioaktivne) životinje - pre svega nesrećne domaće pse, tužne kućne ljubimce koji su ostali bez svojih vlasnika. Epizodna rola prinudnog vojnika koji proživljava transformaciju od "mekušca" do hladnokrvnog tamanitelja životinja jeste za pamćenje, ali i dovitljiva scena sa golim rudarima prokuvalim od vrućine, te jezivo klaustrofobična scena u kojoj vojnici imaju tačno minut da sa krova nuklearke pobacaju teške komade eskplodiranog jezgra, pre nego što ih ubije radijacija.

DA LI JE NEŠTO MOGLO BOLJE?

Godina je 2019. i već je pomalo prevaziđena - naročito iz pozicije "prestižne" produkcije TV serija - amerikanizacija karaktera koji nisu sa angloameričkog govornog područja. Koliko god da je Stelan Skarsgord uverljiv u ulozi karijernog birokrate, da li bi možda ipak bilo bolje da su angažovani glumci sa ruskog govornog područja, ili da su makar svi naučili ruski za seriju? To bi išlo sasvim u duhu rekonstrukcije filma katastrofe i još uspešnijeg dočaravanja atmosfere života (i politike) u SSSR-u.

"Černobilj" je urađen kao mini-serija od pet epizoda, što je sa jedne strane sasvim OK, jer ovakvo se delo ne može protezati na nekoliko sezona. No možda je ipak moglo da se "razvuče" na 8 ili 10 epizoda? Ne bi to bilo veštačko produžavanje, jer u nekoliko navrata serija pravi vremenske skokove i rupe koje su sigurno imale više nego dovoljno materijala za popunjavanje. Premda se "Černobilj" više bavi situacijama neko karakterima, zavidna pažnja je posvećena dinamici odnosa naučnika Valerija Legasova i državnog funkcionera Borisa Ščerbine - upravo je približavanje njihovih likova moglo biti još razrađenije u dramskom smislu, što bi dalo preko potrebnu scenarističku širinu seriji spram puke "hronike katastrofe".

Na kraju, mogli bismo da iskoristimo inverznu krilaticu iz serije - Not terrible, not great. Hajp u dobroj meri jeste utemeljen i dobra je šansa da delo "preživi" izazov hiperprodukcije serijskog programa koja nas tek čeka u narednim godinama. Nije nemoguće zamisliti scenario u kome se serija vrti na svaku petogodišnjicu katastrofe, čak i kada se istroše svi mimovi a velike produkcije lansiraju nove "viralne" serije koje će pokupiti pažnju auditorijuma. Ako i stigne nego novo kinematografsko viđenje ove nuklearne katastrofe, kasno će stići jer je "Černobilj" već pokupio lovorike.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #6: Glib (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)