ESPRESO NA FESTU #1: Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali / Aleksi

Ovogodišnja bogata produkcija srpskog filma, kao i koprodukcija u kojima je su učestvovali filmski radnici iz Srbije, prikazana je u FEST-u kroz poseban program jednostavnog naziva - Srpski film. U ovom serijalu prikaza, osvrćemo se na ostvarenja koja smo pogledali na specijalnim novinarskim projekcijama, pre zvanične festivalske premijere.

SLUČAJ MAKAVEJEV ILI PROCES U BIOSKOPSKOJ SALI

Premda je premijera ovog "hibridnog", dokumentarno-igranog filma Gorana Radovanovića svakako bila predviđena za emitovanje na FEST-u, nedavna smrt Dušana Makavejeva dala je ovoj projekciji posebnu notu, kao prigodan omaž i oproštaj od jednog od najvećih stvaralaca koje je ova kinematografija ikada imala.

Film počiva na četiri audio-trake koje su tajno snimljene u bioskopu “Arena”, 5. juna 1971, na specijalnoj projekciji Makavejevog filma “WR Misterije organizma”, a posle velikog uspeha u Kanu. Snimatelj Slobodan Miletić napravio je taj audio-zapis za potrebe producenta filma, “Neoplante”, a reditelju Radovanoviću bio je vodič i sagovornik kroz ovaj događaj.

Sam film, uprkos svojoj nominalnoj dokumentarističkoj formi, izrazito je filmičan, već od same "radnje" koju bez problema možemo zamisliti i kao scenarističko štivo za neki uzbudljivi politički triler. Osnovna postavka "scene", u kojoj je rasprava o filmu tobože javna ali sa strogo zabranjenim snimanjem, gde se pomenuti Miletić dosetio da sakrije mikrofon u rukav, daje poseban štimung ostatku filma, koji se trijumfalno završava Cvetkovićevom interpretacijom Makavejevljevog govora (originalna traka s delom njegovog govora je ukradena).

Specifičan rediteljski postupak je i snimanje danas živih aktera javne rasprave (ili njihove žive rodbine), dok slušaju audio trake. Radovanović ih ne propituje kako bi dobio neku novu vizuru događaja iz današnje perspektive, već im snima lica u krupnom kadru i hvata čitavo bogatstvo njihovih emocija dok se prisećaju ovih istorijskih događaja i sopstvenih reči. Cvetković sluša trake u zoološkom vrtu u društvu gorila, što je suptilan omaž filmu "Gorila se kupa u podne" (s Makavejevim kao režiserom i Cvetkovićem u glavnoj ulozi), poslednjem rediteljskom ostvarenju legende.

Film je i jeziv podsetnik ne samo na cenzuru u SFRJ , već i na specifičan postupak dirigovane "razmene mišljenja" kao privida demokratije, iako se epilog ovakve "diskusije" već unapred zna. To je i podsećanje koliko se do danas ništa nije promenilo i koliko su metode političke manipulacije istorijski utemeljene, pa usavršene do radikalnih konsekvenci u delima domaćih "demokratskih" političara od ranih devedesetih do danas.

Radovanović je imao tu sreću da je, za potrebe ovog dokumentarnog filma, raspolagao izuzetnom faktografskom građom, o značajnoj temi i autoru koji je već sam po sebi legendaran. Pa ipak, uspeo da je da oplemeni film svedenom, ali izuzetno veštom režijom s osećajem da postavi svaki detalj na svako mesto, izbegavši zamku "naknadne mudrosti" i preteranog objašnjavanja istorije.

ALEKSI

Rediteljski debi Barbare Vekarić prati dogodovštine mlade Aleksi, razmažene ćerke bogatih vinara, hipsterke s analognim foto-aparatom koja mašta o odlasku u Berlin i bekstvu iz sredine za koju smatra da je sputava. Iako već u poznim dvadesetim, ona ne oseća nikakvu odgovornost za svoja dela, živi od danas do sutra i menja partnere kao na traci, na užas svoje zabrinute majke i uz prećutnu podršku popustljivog oca (Neda Arnerić i Aljoša Vučković).

U promo materijalima opisivan najčešće kao komedija, film "Aleksi" bismo najpre mogli svrstati u međužanr "dramedije" vudialenovskog tipa. Režija je brzopotezna, vešta i vickasta, sa smenjivanjem velikog broja događaja. Glavni akteri su pripadnici lokalne buržujske elite (jer kad otklonimo gole egzistencijalne muke i društveni kontekst, lakše se fokusiramo na individualnu psihološku dramu), a tu je i retro-soundtrack koji nas izmešta iz pozicije savremenosti, iako je jasno da se radnja događa u današnjem vremenu.

Film trijumfuje najpre kroz veoma ekonomičnu, preciznu režiju Barbare Vekarić u kojoj nema suvišnih detalja i rasplinjavanja, pa čak ni preterane verbalizacije psiholoških motiva i postupaka - ona pušta da dela njenih junaka govore sama za sebe. Drugi trijumfalni momenat je maestralna gluma i filmska harizma Tihane Lazović. Ona s neverovatnim šarmom i lakoćom obogaćuje lik koji je suštinski iritantan u svojoj razmaženosti i egoističnom odnosu spram većine osoba kojima je okružena, te čini da ga zavolimo u njegovoj nesavršenosti s kojom (barem ponekad) možemo da se poistovetimo.

Konačno, kvalitet filma je i u psihološkom "razrešenju" drame glavne junakinje lišenom moralizatorskog "pokajanja", te solidnim epizodama "muškog trilinga" Aleksinih ljubavnika, gde se svakako izdvaja rola "mačo-emotivca", glumca Gorana Markovića. "Aleksi" je, naposletku, lagodan i pitak film, hedonističko bioskopsko iskustvo lišeno pretencioznosti, no srećom bez sklizavanja u populizam i banalnost.

BONUS VIDEO: ON TOUR: Na margini i van kalupa, od Srbije do Severne Amerike (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)