HRVATSKI NOVINAR JE ZBOG ŠABANOVE SMRTI NAPISAO TEKST O KOJEM SVI GOVORE: Pročitajte ga i vi!

Nedavna smrt pevača Šabana Šaulića u automobilskoj nesreći, između mnogih medijskih podsećanja na zvezdu narodne muzike, uz sve priče o rekordima prodaje albuma i koncertnih ulaznica neizbežno je dovela i do pitanja ko je još ostao i gde su danas njegovi savremenici?

I gde su danas uopšte “narodnjaci” ili njihova savremena izvedenica turbo-folk - zapitao se u svom tekstu poznati zagrebački rok novinar Hrvoje Horvat, autor nekoliko kapitalnih knjiga o ikona rok muzike bivše SFRJ iz osamdesetih godina prošlog veka.

Odgovor je, tu oko nas, u andergraundu, ili “podzemlju”, jer turbo-folk nećete čuti i videti na premijernim televizijskim i radijskim programima, ali je njegova prisutnost jasna svakome ko prođe malo dalje od središta grada i uđe na svadbu ili u prostor nekog opskurnijeg kluba, po naški birtije. Pa i u “centru”. Hibridni zvuk pop-muzike ukrštene s turbo-folkom moguće je čuti i od mnogih koji pune Arenu Zagreb. Pri tom je osnovna pogreška smatrati kako mi “uvozimo” turbo-folk, jer domaći kraljevi i kraljice estrade, od Lidije Bačić, Maje Šuput, Severine i drugih, sasvim otvoreno koriste sličan zvuk, senzibilitet i mentalitet.

Drugim rečima, imamo dovoljno vlastitog turbo-folk kiča pa ne trebamo kriviti susede. Novoosnovani radio Extra FM pojavio se upravo kao tržišna ispostava takvog zvuka, prema kojemu je i “stari” Narodni radio postao jasna distinkcija između “narodnog” i “narodnjačkog”. Pre nekoliko godina, vraćajući se s festivala Exit, negde u Slavoniji u automobilu slučajno smo uhvatili neku radijsku stanicu na kojoj su puštali narodnjake. Ali ne ovaj današnji turbo-folk, nego repertoar iz osamdesetih, od Šabana Šaulića, Miroslava Ilića, preko Hanke Paldum, Halida Bešlića i mnogih čija imena nisam ni znao.

A kako i bih i kad smo tih osamdesetih vrteli sasvim drukčiji “film u glavi” i mislili da su novi talas, post-punk, Neue Slowenische Kunst i ironični “new primitives” bili muzičko štivo po kojem smo bili uporedivi sa zapadnim svetom.

Pokazalo se da smo bili u krivu, jer od tada sve do danas “narodnjačka” matrica (p)ostala je najširi zajednički imenitelj neukusa domaće masovne publike, spremna za upotrebu čim se okupi šire društvo na nekoj svadbi ili rođendanu. No, nije to problem, jer svako ima pravo slušati šta hoće. Problem je što se zvuk tadašnjih “narodnjaka” koje smo prezirali, često i elitistički omalovažavali, pretvorio i metastazirao u nešto puno gore, bezglavi turbo-folk koji je od devedesetih naovamo ove “prave” narodnjake iz sedamdesetih i osamdesetih učinio “klasikom”.

Stoga je i mene u tih nekoliko sati začudilo kad sam, slušajući neidentifikovanu radio stanicu, shvatio koliko tu ima dobrih pesama, svirke pravih orkestara i ozbiljnih pevača koji su spram ovih današnjih turbo-folk Frankenštajna dom kulture s vodoskokom i zlatnim ribicama. Bijelo dugme s Alenom Islamovićem tada je odigralo ključnu ulogu u preobražaju rok-scene u ekspozituru folka. Ali ne duhovitog pastirskog roka, ili kasnijeg Bregovićevog etna, već populističkog, patetičnog kič “narodnjaštva”. A kad se lokomotiva poput Dugmeta uhvatila toga, bilo je jasno da će “pasti” čitava rok-scena.

Od pseudohardrokera Milića Vukašinovića – Miće koji je radio albume Hanke Paldum, preko sarajevske pop-scene; Plavog orkestra, Merlina, Hari Mata Harija i ostalih, narodnjački elementi vraćeni su u leksik pop-glazbe i ostali u njemu sve do danas, a molske tužbalice, lipe, jasmin, čajevi, srne, flora i fauna postale metafore koje je široka publika razumela najbolje. Čak je i Parni valjak pevao molsku “Jesen u meni”, jer je egzistencijalni čemer bio bitna stavka preuređene pop-scene osamdesetih.

Vratimo li se na početak teksta, za potvrdu teorije koliko je turbo-folk uhvatio korene u Hrvatskoj spomenuću da sam taj Exit nekoliko dana proveo spavajući u Iloku i istražujući okolinu pre večernjeg odlaska na festival.

Vraćajući se noću nakon zadnje festivalske večeri u Ilok, nisam ni slutio da neću spavati do sedam ujutro. Jer su u prizemlju imali priručni disko klub, pred kojim je krcato parkiralište, a unutra program najokrutnijeg turbo-folka posvedočilo koliko su “veliki Hrvati” na nekadašnjoj prvoj crti bojišnice, kao i “veliki Srbi” – s kojima se očigledno odlično razumeju u pitanjima muzičkog neukusa – prigrlili tu formu zabave.

Ali i mladež na kojoj sve ostaje, pa dok se ja subotom noću vraćam peške s nekog rok-koncerta u Tvornici, oni po Trgu bana Jelačića love taksije i raspravljaju u koji narodnjački klub otići.

Parafraziramo li povest, radi se o novoj hedonističkoj supkulturi “sex & drugs & turbo-folk” i, možda najvažnije, otporu roditeljskoj kulturi zabrana, kao i čistunskoj nacionalnoj kulturi koja ih je oterala na “tamnu stranu”. Jer pobuna je, pa makar i putem turbo-folka, uvek slatka.

BONUS VIDEO:

VIKI MILJKOVIĆ IZJAVILA SAUČEŠĆE PORODICI ŠAULIĆ (KURIR TV)

(Espreso.co.rs/Večernji list)