UMETNOST PROVOKACIJE: Gledali smo novi spot grupe LAIBACH i probali da provalimo šta je autor hteo da kaže

Slovenačka grupa Laibach ne samo da je tokom višedecenijskog postovanja ostvarila zapaženu internacionalnu karijeru, već je uvek uspevala da podigne prašinu i provokativnim video radovima koji se mogu različito tumačiti. Njihov novi album "The Sound of Music" je već po sebi provokacija i politički komentar, budući da sadrži pesme izvedene tokom severnokorejske turneje iz 2015. godine, kao i muziku iz dokumentarnog filma “Liberation Day” koji je snimljen tom prilikom.

Pre nekoliko dana, objavili su i novi spot "The Lonely Goatherd", kao svojevrstan tizer za novi album "The Sound of Music" objavljen za Mute Records 23. novembra. Naziv pesme, koji bismo slobodno preveli kao "Usamljeni pastir", režirao je Sašo Podgoršek, a uloge tumače Milan Fras (usamljeni pastir), gostujući pevač Boris Benko (lovac), kao i hor Edelweiss.

Sama numera je obrada istomene pesme koju su legendarni američki kompozitori popularne muzike Ričard Rodžers i Oskar Hamerštajn II napisali još davne 1959. godine za mjuzikl "The Sound of music". Radnja je postavljena u Austriju 1938. godine, neposredno pred aneksiju od strane nacističke Nemačke, te se i posredno i neposredno bavi ovim osetljivim istorijskim periodom. Sama pesma je usmerena ka pastiru koju jodluje i zaljubljuje se u devojku u bledoroze kaputu, dok mu se njena majka pridružuje u pevanju.

Naravno, Laibach ne bi bili to što jesu, kada ovu ideju ne bi obradili na svoj, "pomereni" način.

Slovenci ovu numeru kombinuju sa Bahovom arijom "Schafe können sicher weiden (Sheep May Safely Graze)" iz 1713. godine, koja je često izvođena na venčanjima, premda je izvorno napisana za rođendansku proslavu.

Kada govorimo o pop-kulturnim referencama, tu je i čuvena uloga Džuli Endrus u filmskoj adaptaciji mjuzikla, koja je postala poznata i po šaljivim internet mimovima.

U trenutku kada smo rešli da prokomentarišemo spot u redakciji, nismo bili upućeni u sve ove informacije. Pogledali smo video (koliko-toliko) otvorenog uma, sa našim ličnim predznanjima i afinitetima, i potrudili se da napišemo utiske na prvo gledanje. Uostalom, koliko će gledalaca youtube spota krenuti da gugla i promišlja sve relevantne podatke pre nego što klikne "plej" i produži dalje posle tri minuta pesme?

Pre nego što pređemo na stvar, video možete pogledati OVDE.

Dejan Katalina:

Posle 12 godina Laibach ponovo sarađuju sa Borisom Benkom, nekadašnjom polovinom sinti-po dueta Silence, u pesmi koja, po običaju, deluje kao još jedna provokacija. Ko je taj "usamljeni kozar" koji nežno jodluje? U spotu nema koza, ali su ti klinkice iz hora Edelweiss - da li su one te male koze o kojima sanja junak pesme, dok mu je EKG nepravilan zbog uzbuđenja? Da li je Benko krenuo u lov na opasnog pedofila iz Trbovlja kojeg mami devojčicama obučenim za čas fizičkog i nežnom pesmom koja deluje kao omaž sinti-pop baladama iz osamdesetih? Našta Laibachovci ovog puta ciljaju?

Deluje mi kao da im je pomalo nestalo ideja i da su im teme za provokaciju postale sužene u svetu koji je postao sam po sebi provokacija. A njima je uvek bitno da budu angažovani i da provociraju, jer bi bez toga bili još samo jedan dinosaurus-bend.

Što se same pesme tiče, postoje dobre šanse da postane radijski hit i čak završi na plejlisti radija Karolina, koja je - lagana i fina. Dalje od toga - teško.

Siguran sam da će ljubitelji ove grupe pronaći mnogo smislenije objašnjenje za ovu pesmu, ali, realno, daleko je to od njihovih prepoznatljivih dometa.

Aleksa Radosavljević:

Nikada nisam bio neki ljubitelj Lajbaha, više sam bio za njihovu nuspojavu Rammstein, ali su mi ranije njihove pesme bile nekako "hevije", dok je ova muzički previse u skladu sa današnjim hipsterskim ukusom i trendovima.

Doduše, dopada mi se ideja, kao i jodlovanje, jer je to ubacivanje lokalne tradicije u mjetal, za kakvo sam se i ja svojevremeno zalagao.

Fali mi tu više distorzije ;)

Jelena Jovanović:

Spoj nevinog i odvratnog, dečja ozarena lica koja gledaju u svog "pastira" koji je zapravo pedofil. Spot je usporen i može da se nasluti kako će se odvijati radnja do kraja, ali ne drži pažnju. Ipak, deluje da će uspeti da "isprovociraju" publiku, a može biti da će "ući u uši" nakon par slušanja...

Natalija Atanacković:

Čini mi se da su baš upali pod neki trip Severne Koreje otkada su joj bili u poseti, sami su rekli da tamo ljudi nisu opterećeni vestima, da stalno plešu i da ne znaju ko je Majkl Džekson, pa samim tim ako nastave ovim putem neće se znati ni ko je Lajbah, osim u Severnoj koreji. Ako su išli na provokaciju, mene isprovocirali nisu, samo sam se smorila. Deluje mi kao spot iz nekadašnje SFRJ sa malim pionirima koji apeluju na "bratstvo i jedinstvo". Sve u svemu, većina nekadašnjih jakih bendova potražila je neki alternativniji pristup radu koji se na kraju uvek ispostavi kao pogrešan izbor. Pa ne ide da sada slušamo i Ramštajn na violini?!

Nikola Marković:

Stvaralaštvo Lajbaha je oduvek bilo neodvojivo od učitavanja određenog konteksta i koncepta u samu muziku, pa u tom svetlu treba posmatrati i ovaj video. Ali, dok gledamo Youtube klip, koliko možemo znati šta je umetnik hteo da kaže? Baš kao što na performansima ili na izložbama možemo da pročitamo propratni tekst koji nam skreće pažnju na nameru i ideju umetnika, koja je neodvojiva od njenog vizualnog aspekta, tako bi i ovde jedino bilo ispravno da autor sam napiše šta je konceptualni okvir.

Bez svega toga, šta nam ostaje? Video na erotizovan način prikazuje hor maloletnih devojaka i predatora koji ih "šacuje" kroz dvogled. Prenaglašena nevinost i bezazlenost u rediteljskom postupku, od benda za koji ni u ludilu nećemo pretpostaviti da podržava pedofiliju ili erotizaciju dece u šoubizu, nesumnjivo je njihov komentar upravo protiv ovakvih pojava. O problemu nas osvešćuju "doktrinom šoka" koji u nama treba da probudi ovako "besprizoran" video. Međutim, u današnjem tabloidiziranom svetu ovde šoka nema, a sama tematika - premda u etičkom smislu vredna - na umetničkom planu je obrađena svedeno i banalno.

Naposletku, dolazimo do same muzike, koja je potpuno lišena vrednosti mimo učitanog konteksta. Nedovoljno trivijalna da se približi nekoj novoj publici, a opet i nedovoljno mračna i opora za stare fanove grupe, bez jasnih "ironijskih" muzičkih zahvata koji bi bili primereni spram teme, stoji na ničijoj zemlji i verovatno je osuđena na brz zaborav.

Igor Ćuzović:

Kao i uvek, Laibach postavlja pitanje, a ne daje ni trunku nade da bi ga neko mogao uhvatiti u pozitivnoj tvrdnji, u odgovoru. Sve u The Lonely Goatherd može da se tumači na dva načina, to jest najmanje na dva načina, i sve je uvek stvar interpretacije posmatrača. Ovo bi bio standardan početak teksta o svemu što je Laibach izbacio u poslednjih skoro 40 godina i, verovatno, istina o ovom muzičkom projektu.

Hajde da ipak (naivno) pokušamo da odemo korak dalje.

Jezive scene plesa Milana Frasa i Borisa Benka sa devojčicama u pubertetu, tačnije jezivi, neiskreni i lažni izrazi na njihovim licima dok iskreno, životinjski i istinski uživaju u onome što rade (ili nameravaju da rade) možda su prava smernica u traženju odgovora na pitanje "šta je Laibach poručio sa The Lonely Goatherdom?" Možda ovo, hajde da pokušamo "iz ruke": potrošački raj u kojem živimo samo je naizgled umiven, sjajan i bajan, jedno predivno mesto u kojem su svi nasmejani i plešu, zezaju se, pa čak i dečica, eto; u svojoj suštini je Kuća izlazećeg Sunca koja bolno ječi i hrani se perpetualnim oduzimanjem nečije nevinosti (na svaki zamislivi način).

No, najgore, poručuje nam Laibach preko vražjeg osmeha Frasa i Benka, najgore od svega je što smo svi mi, i vukovi i jagnjad, duboko svesni ove realnosti, vešti glumci koji i te kako voljno odrađuju svoju ulogu, zbog moći ili straha, svejedno, birajući radosno zaborav prave realnosti ovog sveta. Njih dvojica, i mi svi zajedno s njima, veselo lažemo sebe i druge, debelo, cinično i zlobno, smejući se usput veselo jedni drugima u lice. Jedino neiskvareno i nevino u celoj priči su dečica plavih očiju koja naivno i divno plešu pred b(l)udnim okom koje se krije iza dvogleda. Ali ne zadugo...

BONUS VIDEO: HATE POETRY: Brankica Stanković i Idro Seferi

(Espreso.co.rs)