ANA AVRAMOV: Muzika može da spasi život ako naiđe u pravom trenutku, a vi ste spremni da joj se prepustite

Mlada umetnica-muzičarka-spisateljica iz Zrenjanina, Ana Avramov, zauzima sve zapaženije mesto na domaćoj sceni alternativnog roka. Pre svog autorskog projekta pod vlastitim imenom, bila je predvodnica i gitaristkinja indi-alternativnog benda In Absentias, a pojedine pesme sa albuma Open Heart snimili su i članovi tog benda. "Solo projekat Ane Avramov je prljavi svedeni pop u kom muzička jednostavnost otvara prostor za duboku ekspresivnost njenog glasa", stoji u opisu njenog projekta.

Ana ujedno kreće na regionalnu promotivnu koncertnu turneju koja počinje 15. novembra koncertom u beogradskom KC gradu, uz Lolu Miković, Ivanu Smolović Iku, i druge goste iznenađenja. Potom slede koncerti u Mostaru (16.11 - OKC Abrašević), Sarajevu (17. 11. - AG Club), Kragujevcu (23.11KC UMMUS), Gornjem Milanovcu (30.11. - Klub Ljubitelj) i Kovinu (08.12. - Centar za kulturu).

Anin aktuelni bend čine Vukašin Đelić (Halftones, Dol) na gitari, Milos Pajagić (Dol) na bas gitari i Dragan Jovanović (Dol) na bubnjevima.

U kom trenutku si shvatila da želiš da se ozbiljno baviš muzikom kao bendliderka/kantautorka? Na koji način se desila tranzicija između muzičarke koja ume da svira, i one koja se bavi kreativnim, autorskim radom?

Takva podela nikada nije postojala kod mene. Oduvek sam znala da želim nešto da stvaram, a to je moglo biti pisanje, slikanje, pevanje, komponovanje, i često jesu raznolike forme. Biti muzičar mene nikada nije zanimalo, želela sam što pre da stvorim nešto novo čim sam uzela gitaru u ruke i naučila prve note. Uvek sam nešto snimala i smišljala. Ili bih piskarala neke pesme i šetala i pisala priče po parkovima. To je važno, održavati taj kreativni impuls. Kreativan, a neophodan životni višak. Biti umetnik i podeliti nešto novo sa drugima, imati tu mogućnost je jako lepo. Kada odlučite da vam je to najbitnije sve ostalo je lakše.

Koje muzičke uzore si imala u tom periodu?

U osnovnoj školi to su bili Nirvana i Bitlsi. Moja soba je bila puna postera Kurta Kobejna, imala sam fascikle pune tekstova, slušala sam intervjue, bila zaluđenik. Muzika može da spasi život ako naiđe u pravom trenutku, a vi ste spremni da joj se prepustite. Kasnije su to bili Tool u srednjoj školi, Radiohead, King Crimson, PJ Harvey, Nick Cave, mnogo je tu istraživanja i muzike bilo.

Kako si doživela svoje muzičke početke? Kako izgleda muzička i koncertna scena u Zrenjaninu?

Intenzivno sam slušala muziku. Imala sam neverovatnu želju da se igram i učim. Muzička scena je bila živa tada, mnogo bendova, pokušaja, svirki, ta kultura i nega sviranja je postojala, sada taj grad nažalost vrlo malo od toga i dalje nosi.

U nekim novinskim člancima, tvoje ime se pominje u kontekstu umrežavanja kantautorki ili "female bandleader" pozicije. Da li ti je i u kojoj meri bilo važno - tokom odrastanja i stasavanja u muzičarskom smislu - da pozicioniraš svoje stvaralaštvo u feministički kontekst? Da li ti je bilo teško kao mladoj muzičarki da se nametneš među muškim kolegama muzičarima, i da li si se ikada osećala diskriminisanom u tom smislu?

Ja ne posmatram svoju poziciju kao feminističku. Bilo je teško, ali zbog aspekata koji nisu bili rodne prirode. Biti žena muzičar ili umetnica nije teško ili posebno teže, ali nosi određene prednosti i mane. Druge vrste diskriminacije se dešavaju na mnogo suptilnijim nivou ponekad, ali to nije pravilo, to je stvar odnosa, poštovanja nekih ljudskih i estetičkih vrednosti.

Veći je problem, čini mi se, što naš današnji društveni kontekst nema sluha za ženski senzibilitet ili jednostavno drugačiji zvuk, pa muzičarke često bivaju marginalizovane ili tipizirane u neke kategorije poput “kantautorka”. Biti ono što jesi, oslobođen predrasuda ili prekoncipiranih stega je prava sloboda. Boriti se za svoju stvar na svaki dostupan način, to je po meni prava pozicija moći ili slobode.

Kako reaguješ na poređenja sa najrazličitijim muzičarima, od Nila Janga i Brajana Ferija do recimo PJ Harvey ili Lane Del Rej? I ako bi već morala da se odrediš prema njima - koje bi ti najviše prijalo?

Svako ima prava da sluša, doživljava i poredi muziku sa nekim svojim unutrašnjim vrednosnim sistemom i mrežom referenci i povezivanja, to je zabavno čitati i potpuno legitimno. Prijaju mi neočekivana poredjenja, ali naravno tu su i neka poređenja koja su očiglednija po boji glasa ili senzibilitetu izraza, kao što su PJ Harvey ili Lana Del Rey. To je OK.

Otkako se u Srbiji peva na engleskom, traju i polemike "treba li pevati na stranom ili domaćem", "da li engleski zvuči prirodno ili veštački" kada ga peva neko s ovih prostora, itd. Kako se kod tebe desila odluka da pevaš na engleskom jeziku i zašto?

Ta polemika je večno prisutna i meni besmislena. U pitanju su neke imaginarne konzervativne granice koje podsećaju na stege klasicizma. Svako bira i ima slobodu da se izrazi kako želi i nalazi da je iskreno. To često nije ni odluka u smislu svesnog izbora, već ono što najbolje pristaje muzici. Neke pesme mogu da se pevaju samo na srpskom, neke samo na engleskom. Svaki jezik ima svoju melodiju i ona je jako bitna.

Ne postoji nešto što moraš da uradiš u rokenrolu. Ako si iskren i ranjiv možeš da pevaš na kom god jeziku želiš. U tome je cela čar muzike, a jezik je tu da dodatno razvije muziku. Uostalom, razumljivost pevanja ili teksta je i stvar slušanja. Ne želim da pišem skandirane parole na srpskom zato što se to očekuje od mene.

Na koji način je došlo do tranzicije od benda In Absentias do autorskog albuma pod ličnim imenom?

Sticajem okolnosti i različitih ciljeva bend je prestao da postoji, i ja sam imala potrebu da počnem da radim nešto drugačije. Bend je kompleksna formacija. Danas, možda više nego pre, jako teško održiva. Retke su postave koje opstaju, što je često problem ljudi i ljudskosti koja se često vrlo nisko vrednuje, a ne problem same muzike. Bend i ja posle beogradskog koncerta krećemo na turneju i nadam se da ćemo svirati što više.

Čime se baviš u svakodnevnom životu i na koji način uklapaš bavljenje muzikom i dnevne obaveze? Kakve su ti ambicije kada razmišljaš o profesionalnoj muzičkoj karijeri?

Svakodnevno se bavim svim oblicima bavljenja muzikom što je full time posao. Volim da čitam i kuvam, da šetam i pišem. Album sam upravo izdala, a koncerata će uvek biti ako ima volje. Naravno uvek ima novih ciljeva, no ne treba preterivati sa njima. Često se spontane stvari desi i učine više.

Teško je uklopiti sve obaveze, nekad čini se i nemoguće. To je naporan posao, ali često je i zabavan. Više mi smeta nemogućnost da se posvetim muzici od silnih finansijskih i ostalih aspekata života. Imati studio i nesmetano raditi je dobar cilj, čini se nemoguć.

Koje muzičare/muzičarke i bendove najviše voliš i pratiš na domaćoj, a koje na stranoj sceni i zašto?

Na domaćoj sceni neprestano otkrivam nove bendove i postoji jako puno raznovrsnih i talentovanih mladih ljudi. Vin Triste, Nađa, Ivica, od starijih Triko, pa onda Žen, Seine, Denis Katanec, NLV iz Hrvatske, mnogo je tu low fi odličnih umetnika za koje je malo ko čuo van scene. Velika je nepravda što je takva muzika marginalizovana.

Od stranih bendova trenutno slušam Molly Burch, opsesivno, svaki dan i novi album Low-a koji je odličan. Mount Kimbie i Blonde Redhead. Uvek je lista drugačija.

BONUS VIDEO: Espreso na probi grupe Fish in Oil - Kapu dole

(Nikola Marković /Espreso.co.rs)