BEZ GRANICA ILI S NJIMA: Koji su limiti Beogradskog džez festivala? (FOTO)

Završen je još jedan Beogradski džez festival. U pet dana održano je sijaset raznovrsnih koncerata, izložbi, tribina. Dvorane su bile pune a ljudi srećni, bilo je za svakog ponešto, a za ponekog možda čak i sve. Festival su pohodili brojni strani novinari, koji će o domaćem džezu odneti lepu sliku u svet. Srpski džez muzičari, od najmlađih do najstarijih, dobili su priliku da se predstave širokom auditorijumu. Sve je, na prvi pogled, bilo idilično i harmonično.

Ima li mesta cepidlačenju?

Odgovor na ovo pitanje je, naravno, višeslojan. Možda i najveća od svih vrlina Beogradskog džez festivala je činjenica da je umeo da uči na svojim greškama. Sve ono što nije valjalo od reaktiviranja 2005. godine, polako je unapređivano i dolazilo na svoje mesto, nekada brže a nekad sporije.

Primeri su razni. Nekadašnji ponoćni program je ranije počinjao i završavao se zaista prekasno. Programi su održavani po raznim prostorima pa je bilo i preklapanja u terminima, do te mere da je bilo fizički nemoguće stići na sve koncerte (ako to uopšte želite). Sada tih problema više nema, ili su ublaženi do sasvim podnošljive mere. Unapređen je i promotivni aspekt, te programski sadržaji koji se održavaju preko godine pod etiketom BDŽF-a, držeći pažnju publike i u mesecima kada festivala još nema na vidiku.

O raznim tehničkim detaljima se može diskutovati, no suština manifestacije je bila i ostaće - njen muzički program. I u tom smislu smo mogli da pratimo evoluciju prekaljenog dvojca - Vojislava Pantića kao programskog selektora ili člana festivalskog odbora zaduženog za program, odnosno Dragana Ambrozića kao programskog menadžera - od preteranog svaštarenja i uzdržanosti spram modernih i avangardnih tendencija na savremenoj džez sceni, do sve smelijih programskih iskoraka od 2011. do danas.

Može se polemisati o tome da li je "modernost i avangardnost" legitiman koncept i zvezda vodilja u kreiranju festivalskog programa. Za autora ovog teksta jeste, za neke druge ljubitelje džeza nije. I to je sasvim u redu. No suština je u potrebi da festival ima svoj izražen identitet i integritet. Nešto po čemu će festival biti prepoznatljiv, vanserijski, autentičan, zbog čega ćete moći da kažete "pa da, to je Beogradski džez festival", a ne "još jedan džez festival kao takav". Na sličan način po kome su već godinama i decenijama prepoznatljivi Ljubljana džez festival i Skopje džez festival, ili niz festivala u Rumuniji, da ne pričamo o Austriji i dalje. Pa i Jazz Fest Sarajevo, koji je od dugogodišnjeg koketiranja sa world music krosoverima zaokrenuo ka avangardi.

Iz godine u godinu, Beogradski džez festival se bližio tom "zlatnom standardu". Gurao je napred ka sve aktuelnijim bendovima, gradeći poverenje sa publikom do te mere da je mogao da predstavi i (široj publici) potpuno nepoznate muzičare, s prećutnim obećanjem i podrazumevanjem da je BDŽF brend s određenim renomeom i standardom. Da ono što Pantić i Ambrozić dovedu, vredi jer oni (zajedno s odborom festivala) stoje iza tog izbora.

Naposletku, BDŽF je tako napredujući, i zastao u pravom trenutku, te napravio pristojan odmak od već pomenutih regionalnih festivala ne želeći da se s njima poistoveti. I dobili smo nešto zaista prepoznatljivo - red aktuelnih američkih i ne-američkih neo-bapera, respektabilnu reprezentaciju aktuelnog evropskog džeza bliskog estetici izdavača ECM i ACT, pristojnu dozu avangarde za hodočasnike Ring Ring Festivala. Dobili smo i fer tretman (dobrog dela) domaćih muzičara u odnosu na strane zvezde. Konačno, 2017. godine je baš sve došlo na svoje mesto, bez ikakvih kompromisa, autorski i hrabro.

U tom smislu je 2018. godina donela korak unazad, kao da su se organizatori prepali da su možda onomad "preterali" (a nisu). Čučo Valdes i naročito pevač Kurt Eling (treći put u Srbiji, drugi put u Beogradu) su bili sasvim ziheraški izbor za "hedlajnere", u odnosu na svirački i kreativno nadahnutije muzičare mlađe i srednje generacije poput Hiromi ili Džošue Redmana ranijih godina. Eventualna bojazan oko toga da li će se napuniti Sava centar, rešena je jednostavnim prebacivanjem hedlajnerskih programa u Kombank dvoranu.

Ako i prihvatimo da je ponovno dovođenje stranih muzičara nakon nekoliko godina legitiman koncept (Enriko Rava, Kurt Eling, Džo Lovano i Julija Hulsman su bili na BDŽF-u, Rava i Eling na Pančevačkom džez festivalu, The Thing, The Necks i Cortex u Ring Ring produkciji u Beogradu, Cortex još u Kraljevu i u Grockoj), ostaje činjenica da i dalje veliki broj (novih) vedeta savremene džez scene ostaje van radara, i da bukirani program često kasni godinu ili dve za diskografskim izdanjima muzičara koji dolaze. Umesto da idu sinhrono, ili čak premijerno pre diskografskih izdanja, kako bi sama manifestacija dobila na internacionalnom prestižu i ekskluzivnosti. Festivalski budžet je sasvim dovoljno komotan, a svetska scena krcata svežim muzičarima, da bi se tražila opravdanja tehničkog tipa.

Kada se, pak, radi o domaćem programu, izbor je ove godine bio zaista korektan, geografski i stilski decentralizovan i raznovrstan. Jedina ozbiljna zamerka bi se mogla izreći na račun nepozivanja saksofonistkinje Jasne Jovićević, koja ima vrlo relevantan, promišljen i konceptualno izveden album "Flow Vertical", objavljen za prestižnog inostranog izdavača FMR Records. Nadamo se da barem ona neće čekati predugo na ispravljanje ovog očiglednog selektorskog propusta.

Sve ovo gore napisano ne znači da je ovogodišnji program Beogradskog džez festivala bio loš. Naprotiv. Cortex, The Necks, The Thing, Fish in Oil, Irina Karamarković, Kompost 3...svi su pokidali. Svako je mogao da vidi barem 5-6-7 koncerata po svom ukusu, ako već ne i svih 20-ak.

Festival je bio veoma dobar, ali ne i odličan, vrhunski, nikad bolji. I to je sasvim u redu, ako vam ambicije dosežu do toga da budete "solidni". Na osnovu svega što smo viđali ovih godina, opravdano je pretpostaviti da su ambicije BDŽF-a daleko veće od toga da bude najbolji u zemlji. Festivalska infrastruktura, budžet, selektorski i organizacioni tim su već godinama na visokom internacionalnom nivou, ali kao da i dalje fali neka trunčica smelosti da se BDŽF programski potpuno definiše i uhvati kolosek za profilisanijim festivalima u regionu.

Ove godine je napravljen mali korak nazad, ali zašto dogodine ne bi bilo dva koraka napred?

BONUS VIDEO: Irina Karamarković na Beogradskom džez festivalu - Gusta mi magla padnala

(Espreso.co.rs)