Majka ga svojim telom odbranila od BOMBE, postao je najomiljeniji srpski PISAC bez NINOVE nagrade, a rođen je DANAS

Momčilo Momo Kapor rođen je na današnji dan, 8. aprila 1937. godine u Sarajevu. Bio je srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

Nakon srednje škole, Kapor se odlučio za studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je 1961. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.

Pored toga što se bavio slikarstvom, Momo Kapor proslavio se i kao pisac. Neke od njegovih najpoznatijih romana su “Provincijalac”, “Ada”, “Zoe”, “Od sedam do tri”, “Zelena čoja Montenegra”, “Poslednji let za Sarjevo”, “Hronika izgubljenog grada”, “Beleške jedne Ane”, “Hej, nisam ti to pričala”.

Njegova dela prevođena su na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Likovna dela koja je stvorio našla su se na izložbama u mnogim gradovima – Njujorku, Harvardu, Karakasu, Udinama, Ženevi, Novom Sadu i drugim, a u Beogradu je napravio samo dve izložbe.

Pored slika koje su se našle na izložbama, njegove slike predstavljale su i ilustracije za mnogobrojna literarna dela koja je stvorio.

Momo Kapor preminuo je u Beogradu 3. marta 2010. godine, a sahranjen je u Aleji velikana.

“Imao je četiri godine kad mu je majka Bojana (u ratu) poginula štiteći ga svojim telom. Ostao je živ da o tome posvedoči i dokaže da nije zaludu dala život za njega. Svedoci smo kako se među brdima snimaka Mome Kapora kao ikona izdvojila ona fotografija na kojoj se vidi ta lepa stasita žena kako vodi za ruku svoga sina”, napisao je Matija Bećković u knjizi “Legenda Kapor”.

Bećković se i priseća da je umeo da kaže da ga istorija nikada nije zanimala jer njegovo “porodično stablo ne ide dalje od mojih đonova”.

“Pa ipak, kad je došlo stani-pani i bio primoran da bira samo jedno, onaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su đonovi držali korak s vremenom ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodoslov ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima”, zapisao je Bećković, njegov veliki prijatelj.

Sam Momo Kapor je priznao da ga je otac iz Sarajeva odveo 1946. godine u Beograd i da je kao veoma strog čovek, hercegovačkog kova, vrlo slabo umeo sa decom: “Niti ih uzimaju u ruke, niti grle, niti ljube, pa me je verovatno osećao kao neizbežni teret.” U “Putopisu kroz biografiju” priseća se i da je rastao u vihoru rata, “kada su jedine igračke bile čaure od metaka i rastavljene hand-granate iz kojih su se vadile šipke baruta”. Kao odrastao, gledajući kako iz Sarajeva iznose svoje mrtve, rekao je: “Eto, to je Sarajevo.”

Govorio je da je nacionalista sa sertifikatom od šezdesetih godina, kada je to bila ekstravagancija. “Ali tada im je to odgovaralo da budem”, rekao je.

“Gurnuli su me u političku aferu 1967. godine kada sam potpisao ‘Predlog za razmišljanje o odvajanju jezika u SFRJ’. To je bio odgovor na proglas hrvatskih književnika o položaju hrvatskog jezika i pravopisa koji je potpisao Miroslav Krleža. Nas četrdeset i dvoje iz Udruženja književnika Srbije smo na taj proglas odgovorili dokumentom koji se ticao kulturne autonomije Srba koji žive u Hrvatskoj. Tito je morao da zabrani Krležu, ali je u kontrateži zabranio i nas četrdeset i dvoje. U tom momentu sam izbačen iz NIN-a i počeo da pišem u ‘Bazaru’, pod pseudonimom ‘Beleške jedne Ane’. Tu sam iznosio mnogo opasnije stavove od onih koji su se mogli naći u disidentskoj literaturi. Tadašnji Politbiro bi ispao smešan da je napadao tinejdžerku sa kikicama. Tada sam sebe proglasio za lakog pisca čija su dela bila zgodna za čitanje pod haubama frizerskih salona da bih se zaštitio od napada političkih oligarhija koje su se smenjivale na vlasti tokom mog života”, govorio je u jednom intervjuu.

Bonus video:

(Espreso/Mediji)