OVO JE NAJKONTROVERZNIJA PRIČA MOME KAPORA: Pišući o JAJETU, srpski pisac OTKRIO je VELIKU ŽIVOTNU ISTINU

Pre dva dana navršilo se punih deset godina od smrti Mome Kapora, velikog srpskog pisca. U to ime prenosimo vam jednu od njegovih najinterestnijih priča pod imenom "Jaje".

***

– Preporučujem vam što više kretanja i pojačanu ishranu! – kazao je lekar mladom bračnom paru koji je očekivao bebu.

Tako su otpočeli sa šetnjama. Vraćali su se u svoju periferijsku sobu izmoreni i srećni.

Šetajući se, susretali su čudne ljude, prolazili pored mesta za zabavu, propuštali duge kolone automobila u kojima su se porodice vraćale sa izleta, stajali pred novim kućama i divili se njihovim skladnim linijama, a jedanput mlada žena primeti da od čitavog tog mnoštva prozora ni jedan ne pripada njima. Inače, bili su srećni.

Jedanput, veče ih iznenadi na ivici donjeg grada, tamo gde metalne linije starih koloseka prate krivinu reke prema ušću. Istoga časa kada su odlučili da se vrate kući, osetiše na dlanovima kapi kiše. Nalazili su se na početnoj stanici autobusa broj dvadeset sedam. Pregledavši džepove, mladi čovek pronađe u njima samo osamdeset dinara. Jedno od njih dvoje moralo je ostati i vratiti se peške.

On odluči da u autobus uđe žena, ali ona, naravno, odbi. Pronađe i razloge: neko je u gužvi mogao povrediti njenu bebu, na krajnjoj stanici bilo je pusto i lampe su se sumanuto ljuljale na vetru – rekla je sve sem onog pravog, onog jedinog, onog što se nikada ne sme izgovoriti.

Tako zajedno krenu peške pored prozora iza kojih je dopirala treperava svetlost upaljenih televizora.

Inače, bili su srećni.

Od svih bogatstava sveta, od svih kraljevskih riznica, tajnih trezora u bankama i numizmatičkih zbirki, posedovali su jedan krupan komad metalnog novca od pedeset i tri sitnija komada od po deset dinara. To se dešavalo u vreme kada je još bilo mladog i siromašnog sveta.

Na šta da upotrebe sav taj novac?

Odluče da kupe jaje.

Uđu kroz staklena vrata u veliku samouslugu i krenu preko glatkih mermernih ploča gurajući pred sobom žičanu korpu.

Videli su iračke urme na kojima je pisalo „Lion of Babilon“, videli su jabuke iz Normandije, pomorandže sa slovima „Jaffa“ i tamne zlataske viskije sa brojkom 69, videli su egipatsku kafu i skamenjene bakalare iz Severnog mora, leteće ribe iz Južnog, i sušeno grožđe iz Grčke, i španska vina, i konjake iz Gruzije, lešnike sa Lelije, umrle fazane sa sačmom umesto srca, videli su ledene torte sa naslikanim Eskimima, videli su kako se u oblacima dima očerupani pilići okreću skladno u taktu neke zujeće igre, i otirače za noge su videli: pisalo je na njima – „Dobro došli dragi gosti!“, videli su i to da ih gledaju ljudi neupadljivo obučeni, oni što paze na lopove, videli su sve te stvari, a kupili su samo jedno jaje sa malim pečatom na sredini – i to jaje se kotrljalo u onoj žičanoj korpi dok su se približavali kasi kroz to sveukupno obilje planete što im je ležalo pred nogama.

Vraćajući ostatak od pet dinara, žena za kasom pokuša da bude duhovita pa reče:

– Hoćete li da vam ga zamotam ili ćete ga odmah pojesti?

– Hvala, kotrljaćemo ga do kuće!- odgovori mladi čovek.

Ali ga nisu kotrljali. Nosili su ga pažljivo u njegovom džepu od sakoa dok su išli kroz kišu, srećni što je bar budućoj bebi toplo i što se ljuljaška u svojoj opni čekajući čas kada će ugledati svet svojih roditelja…

Nevolja je nastala tek onda kada su stajali iznad jajeta što je nevino ležalo na njihovom stolu očekujući šta će se s njim dogoditi. On je želeo da mlada žena s obzirom na svoje stanje, umuti jaje sa šećerom i tako poboljša oskudnu ishranu.

– Čitao sam… – govorio je sa žarom – čitao sam da jedno jaje ima isto toliko kalorija kao i biftek. Moraš ga pojesti…

– Znam te priče! – kazala je mlada žena – Prošle godine si tvrdio da jedan sat sedenja na suncu vredi kao dve šnicle. Sedeo si po pet sati na onoj ogradi i pogledaj samo kako si mršav!

On se pogleda i utvrdi da sasvim pristojno izgleda. Jer to je bilo vreme kada su mladi ljudi činili ogromne napore da dobiju na težini, a ne da smršaju kao danas. Jedno sasvim šašavo vreme.

– Ispeći ću ti jaje na oko! – molila je žena.

– Umutiću ti ga sa šećerem! – preklinjao je mladi čovek.

Prepirali su se čitavih pola sata iznad strpljivog jajeta.

– Poješćeš ga ipak ti! – reče na kraju on potegavši svoj najdragoceniji adut, svoju poslednju kartu. – I to ne zbog sebe, već zbog naše bebe. Njoj ne možeš uskratiti to jaje!

Ono je i dalje stajalo na sredini stola koji nije bio njihov, na sredini sobe koja je bila gazdaričina, na periferiji grada koji nije bio njihov, u centru sveta koji se opirao da bude njihov. Jaje se kupalo u ljubičastim polusenkama zaklonjene lampe.

Mlada žena iznenada izvuče tiganj i poli ga uljem.

– Šta to činiš? – viknu muž, držeći praznu šolju sa kašikom i šećerom u kojoj je želeo da umuti jaje.

– Imam rešenje! – reče mirno žena. – Umutićemo žumance za mene, a ispeći belance za tebe!

Ljubili su se iznad onog jajeta, snesenog negde na industrijskoj traci jaja od kojih ni jedno (a svaki dan ih izlazi sto hiljada komada) nije imalo nikakvih izgleda da izbliza vidi retko lice sreće.

Prislanjali su dlanove na stomak mlade žene osećajući buđenje buduće bebe, koja se protezala u bezbednoj tami, osećajući da dolazi u jednu sasvim pristojnu porodicu.

Zatim je žena razbila jaje o ivicu stola.

Bio je mućak.

*Iz zbirke "Najbolje godine i druge priče"

Bonus video:

(Espreso.co.rs)