neverpvatan intervju
DA LI NAS SNIMAJU? AKO SNIMAJU, NEĆU: Ovo je prvi i verovatno JEDINI intervju s dobitnicom NOBELA za KNJIŽEVNOST
Ometajuće je. Telefon zvoni sve vreme. Zvoni i sada, pišti mi u ušima
Pesnikinju je vest da je dobila Nobela iznenadila jednako koliko i mnoge ljubitelje književnosti i prognozere kada je prošle nedelje saopšteno ime laureata.
Malo nakon što je u Stokholmu pročitano njeno ime, pozvao ju je šef odeljenja Nobelovog komiteta za odnose s javnošću Adam Smit. Luiz Glik u kratkom telefonskom razgovoru sa njim pričala je o prvim impresijama i tome šta joj Nobelova nagrada znači, a preporučila je čitaocima odakle je najbolje da počnu ako žele da se upoznaju sa njenim opusom.
Poziv Adama Smita zatekao je pesnikinju u rano jutro, “pre prve kafe”, u njenom domu u Kembridžu u Masačusetsu. Snimak i transkript njihovog razgovora objavljen je na sajtu Nobelove nagrade, odakle ga prenosimo.
Dobro jutro, moje ime je Adam Smit, zovem sa Nobelprize.org. Govorim li sa Luiz Glik?
– Da, ali snimaju li nas, jer zaista ne mogu ovo da radim.
Obećavam da vas neću ničim opterećivati. Da li bi vam smetalo da snimimo dva, tri minuta?
– Neće mi smetati, ali sada zaista moram da popijem malo kafe i uradim još nešto… Dva minuta.
Veoma ljubazno od vas. Zaista vam mnogo hvala. Mogu li u ta dva minuta da vas pitam šta vam znači Nobelova nagrada?
– Nemam predstavu. Prva pomisao bila mi je “više neću imati prijatelja”, jer su većina mojih prijatelja pisci… Ali onda sam pomislila “ne, neće se to dogoditi”. Toliko je to novo, znate… Ne znam zaista ni šta to znači. I ne znam da li… Mislim da je to velika čast, ima dobitnika kojima se ne divim, ali onda pomislim na one kojima se divim, i na neke nedavne. Mislim, praktično, htela sam da kupim novu kuću, kuću u Vermontu – imam stan u Kembridžu – i pomislila sam “dakle, sad mogu da kupim kuću”. Ali pre svega me zanima da sačuvam svoj svakodnevni život ovakvim kakav je, sa ljudima koje volim.
Mogla bi i da zasmeta sva ova pažnja.
– Ometajuće je. Telefon zvoni sve vreme. Zvoni i sada, pišti mi u ušima.
Razumem sasvim, da. Onima kojima vaš rad nije poznat…
– Mnogima!
…da li biste im preporučili odakle da počnu, nešto najkarakterističnije možda?
– Nema toga, jer se knjige veoma razlikuju jedna od druge. Preporučila bih im da ne čitaju moju prvu knjigu, osim ako ne žele da osete prezir, ali sve posle nje mislim da bi moglo da bude zanimljivo. Volim svoje skorije radove. Rekla bih “Averno” za početak, ili moju poslednju knjiga “Verna i vrla noć”.
Mnogo se trenutno polaže na vrednost proživljenog iskustva, to se stalno pojavljuje. Koliko je ono važno da bi čovek mogao da govori o događajima?
– O, nebesa. To je tako velika tema, a ovde je tako rano – jedva da je sedam. Sigurna sam da se o tome ima šta reći i sigurno da imam svoje viđenje. Ali…
Ali ono je toliko očigledno u vašem delu da sam se pitao da li biste hteli, ali možemo da pričamo o tome neki drugi put.
– Jesu prošla dva minuta?
Jesu, da, dovoljno ste patili. Izvinjavam se. Hvala vam i čestitam vam još jednom.
– Hvala vam.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso.co.rs/Nova)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
