Ljubav duhovna i telesna: odlomak iz nove knjige Ljudmile Ulicke "O telu duše"

Musja je pozvala broj sa nepoznatim pozivnim kodom, odgovorio je muškarac dubokim raspevanim "Al-o-o," a Musja je prinela slušalicu pravo ka Zarifinom uhu, da ne mora da ustane. Ova je progovorila azerbejdžanski i njen glas ispunio se snagom i naklonošću. Musja je pomalo razumela taj jezik, iako ga nikada nije govorila - školovala se u ruskoj školi nekada mirnog jermensko-azerbejdžanskog gradića, a u toj školi bila je polovina Rusa, a drugu polovinu činila su jermenska i azerbejdžanska deca najobrazovanijih ljudi u gradu, koji su razumeli da za dobro obrazovanje treba putovati u Rusiju. Pri kraju školovanja deca su govorila ruski gotovo podjednako dobro kao njihov učitelj Alijev, rusofil i vatreni komunista. Ta škola bila je u prošlosti ruska, a takođe i prva ženska škola u celom Karabahu. I učitelji su bili starinski, nalik muzejskim eksponatima. Učitelji i učenici ove škole ovladali su jednom naročitošću: trudeći se da izglancaju jezik Puškinov i Tolstojev, jermensko-azerbejdžanske neusaglašenosti nekako su smekšale, jer su i jedni i drugi bili jednaki po svom nepripadanju velikoj ruskoj kulturi... Zarifa je završila tu školu osam godina pre Musje, ali njih dve su se upoznale mnogo godina kasnije u Moskvi.

Njihov rodni grad u Karabahu od davnina je bio meko ali ubedljivo podeljen na gornji i donji, jermenski i azerbejdžanski, svi su živeli pomalo seoski — u dvorištu i na ulici. Retko su se dešavali mešoviti brakovi, i svaki put kad bi to bio naročit slučaj, takav događaj koji bi izazvao veliku zabrinutost među rodbinom i susedima. Zašto su brinuli? О-о, to je bila posebna priča... Brakovi sa Rusima zbog nečega nisu izazivali takve trzavice.

Musja je prisluškivala razgovor. Čini se da je Zarifa zvala brata da dođe, zazvučalo je ime najbližeg aerodroma. I još je Zarifa nešto molila brata, ali Musja nije uspela da ulovi o kakvoj molbi se radi, samo je ulovila reč "zmaj" i samoj sebi nije poverovala... Zašto "zmaj"? Na kraju razgovora, Zarifa je rekla na ruskom "Dođi, Saide. I strpi se..." Musja je uzela telefon. Zafira joj nije zapovedila da plače. Obe su ćutale. Musja je spustila ruke na porcelanski bolnički stočić i bezglasno ga je pokapala suzama.

Gotovo dve godine ima kako je Zarifu napala ta prokleta bolest. Ispočetka lečili su je u Minhenu, tamo su je operisali, potom su je premestili u Izrael, gde su pristupili hemoterapiji i zračenju, a sada su prešli na Kipar, gde je još davno Zarifa kupila kuću za letnje uživanje... Svaka od njih dve odlučila je bez reči po svom: Zarifa se do kraja borila, a Musja je, izgubivši veru u lekare, petljala nešto sa dve jermenske vračare, ostarele sestre, koje su cele, od ušiju i zuba do zglobova bile zatrpane zlatom, a noću, kada ju je Zarifa slala kući da spava, Musja se tajno domunđavala sa njima preko Skajpa. Postavila je sebi nimalo trivijalan zadatak - nije se pregovaralo o lečenju Zarife, nego o složenom procesu zamene jedne duše drugom. Sestre su joj poslale nekakvo naročito ulje za mazanje nogu. Starija sestra, Margo, rekla je da je takva razmena moguća — imale su neku majku koja je tako otišla umesto sina. Njihova vradžbina obavila je to očas: mališan je preživeo, u Moskvi ga je izlečio akademik Vorobjov od smrtonosnog oboljenja krvi, a majka je pala pod tramvaj, odmah ju je na smrt preseklo, istog časa kada su dečaka izlečili...

(Prevod sa ruskog: Vladimir Marković)

Bonus video: