Ken Louč "Izvinite, nismo Vas našli": Gorka pilula otrežnjenja

Ovo je godina "Džokera". Nema časopisa ni sajta koji se na bilo koji način bavi filmom koji nije pisao o tom holivudskom filmskom hitu koji obara sve rekorde. I Espreso je objavio nekoliko različitih viđenja ovog filma, između ostalog i jedno koje poziva na razmišljanje da li se "Džoker" zapravo podsmeva siromašnima. "Džoker" se definitivno bavi siromaštvom kao temom. Tom večnom temom bavi se i korejski film "Parazit", iz nešto drugačijeg ugla.

Negde u pozadini popularnosti i pompeznih nagrada koje su dobili "Džoker" i "Parazit" prolazi nepravedno zanemareni film Kena Louča "Izvinite, nismo Vas našli" (Sorry, We Missed You, kod nas pogrešno prevedeno kao "Žao nam je što smo vas propustili"). Bolji poznavalac engleskog jezika može i da oseti sloj tipičnog politički korektnog eufemizma u naslovu filma, karakterističnog za korporativni novogovor: mi "brinemo" za svoje klijente i imamo "emotivan odnos" prema njima (žalimo, dakle pokazujemo "emociju"), jer to je deo naše "misije" i naše "vizije" i strategije našeg brenda. U pitanju je fraza sa cedulje koju kurir brze pošte ostavlja primaocima pošiljke koji nisu bili kod kuće u trenutku pokušaja dostave.

Ovaj film našao se na programu ovogodišnjeg beogradskog Festivala autorskog filma, nakon čega nije ušao u repertoar bioskopa u Srbiji. To je velika šteta, jer reč je o jednom od najboljih ovogodišnjih ostvarenja. Sličnu sudbinu pre nekoliko godina u našoj zemlji doživeo je i prethodni film Kena Louča, "Ja, Daniel Blejk", dobitnik Zlatne palme u Kanu 2016. Malo je reći da bi prikazivanje ova dva filma pomoglo mnogima u Srbiji da realnije sagledaju civilizacijske procese civilizacije čija smo periferija.

Ken Louč je britanski režiser kristalno jasnog ideološkog usmerenja: laburista, borac za prava radnika i siromašnih. Govoriti o ideologiji kao sastojku umetničkog dela najčešće je siguran put u promašaj daleko iznad gola, ali u slučaju stvaralaštva Kena Louča, ideologija se toliko nezaobilazno nalazi u središtu umetničkog dela da se nikako ne može ignorisati. Njegovi filmovi, kako igrani tako i dokumentarni, po snazi i jasnoći poruka izjednačuju se sa dokumentarcima kolega levičara sa druge strane okeana, Majkla Mura i Naomi Klajn. "Ja, Daniel Blejk" verovatno je najsnažniji i najhumaniji krik za prava radnika u Velikoj Britaniji. To je šokantan film nakon kojeg danima hodate sa stegnutim grlom od frustracije zbog društvene nepravde koja ima potpuno sličan oblik u Engleskoj, Srbiji, SAD ili bilo gde na zemaljskoj kugli.

"Izvinite, nismo Vas našli" odlazi i korak dalje. Više nije u fokusu socijalna država i ono što je od nje ostalo, već sam crni đavo koji je izvor svega zla u svetu: kapitalizam. Tačnije, kapitalizam u fazi prekarijata, koji je stresao sa sebe svaki vid kontrole od strane države, politike, zakonodavstva, međunarodnih konvencija i podrio i razorio sve mehanizme socijalne države, nateravši ljude da prihvataju poslove bez regulisanih uslova rada i statusa, bez zaštite na radu, bez radnog vremena, gde su radnička prava postala mrtvo slovo na papiru, bez prava na bolovanje, najamnički, frilenserski, sa stalnim Damoklovim mačem nad glavom "šta ako" - šta ako se razbolim ili povredim? Šta ako zbog više sile budem sprečen da ispunim normu? Šta ako mi se pokvari ili uništi sredstvo za rad, koje moram sam da kupim i održavam?

Ken Louč nas ponovo uvodi u svet prezrenih na svetu iz himne davno zaboravljenog međunarodnog udruženja radnika koje nekada beše uspelo da izbori nekakva davno zaboravljena prava za radničku klasu, koja je upravo naša generacija olako proćerdala. Upoznajemo Rikija i Ebi Trner, kurira brze pošte i negovateljicu starih lica, "obične" ljude, pripadnike britanske radničke klase koji priželjkuju sasvim "obične" stvari: da steknu svoj stan, da obezbede obrazovanje svojoj deci i dostojanstven život za sebe. Oboje su vredni i pošteni radnici koji sve dublje tonu u neregulisani mnogočasovni prekovremeni rad i dužničko ropstvo, porodica polako propada jer o deci nema ko da brine, a umor uzima sve teži danak.

Ključna scena ovog filma veoma podseća na ključnu scenu filma Džoker, mada nema ni govora o tome da je bilo ko od dvojice režisera nešto "pozajmio" od onog drugog - filmovi su bili u produkciji praktično istovremeno. To radije znači da oba filma poručuju sličnu stvar: da živimo u svetu u kojem obični, mali radni čovek nema više nikakvu društvenu ni zakonsku zaštitu. Svako je prepušten sebi i ograničenjima koja nameću njegove/njene snage ili slabosti.

Ipak, ključna scena filma "Izvinite, nismo Vas našli" daleko je ogoljenija, stvarnija i transfer poniženja koje gledalac oseća u svom želucu nakon ove scene neuporedivo je jači od iste radnje viđene u kontekstu skupe fotografije, scenografije i kostimografije filma Džoker. Loučov film po svojoj sirovosti graniči se sa dokumentarnim filmom i mnogo manje pažnje poklonja "umetničkom ugođaju" nego holivudski hit ili korejsko arthouse ostvarenje koje hara svetskim festivalima, ali njegov "udarac" u nervne završetke gledaoca je mnogo snažniji. Prosečni gledalac mnogo lakše i dublje se poistovećuje i saoseća sa "malim" ljudima Rikijem i Ebi Trner nego sa superzlikovcem iz stripa ili korejskim prevarantima kojima je glavni problem to što ne mogu da se prikače na komšijski vajfaj.

Naracija Loučovog filma je izrazito realistična i "suva", mada ne i suvoparna - režiser nam daje tačno onoliko informacija o protagonistima koliko je neophodno da priča bude ispričana, nema flešbekova, pauza ni emotivnih kadrova. Gluma je veoma nenametljiva, ali je Debi Hanivud za ulogu Ebi Trner osvojila nagradu za najbolje odigranu žensku ulogu na Čikaškom filmskom festivalu. Osim te, film je dobio još niz važnih međunarodnih nagrada - proglašen je za najbolji film festivala u Ljubljani, San Sebastijanu (Španija) i Sent Luisu (SAD).

Uprkos festivalskim uspesima, "Izvinite, nismo Vas našli" prikazuje se u bioskopima na relativno malo mesta u svetu i veoma ga je teško (ali ne i nemoguće) pogledati na internetu. Nismo primetili nijednu godišnju listu najboljih filmova na kojoj je ovaj film uopšte spomenut. Nećemo ulaziti u to zašto je to tako, samo ćemo podvući fluorescentnim flomasterom da je u pitanju jedno od najboljih i najrelevantnijih filmskih ostvarenja ove godine u svetu.

Ocena: 4/5

Bonus video: