DIMITRIJE VOJNOV O DRŽAVNOM SLUŽBENIKU: Zapad ima moć da donosi odluke, Rusija ima snage samo da smeta u tome

Scenarista i dramaturg Dimitrije Vojnov je trenutno u fokusu javnosti kao jedan od autora serije "Državni službenik", uz reditelja Predraga Gagu Antonijevića. Sve popularniji glumac Milan Marić u ovom ostvarenju tumači ulogu Lazara, agenta domaće bezbednosne agencije BIA, rastrzanog između privatnog života i odgovornog posla koji obavlja. Prva sezona serije je upravo završena, a druga kako Vojnov objašnjava za naš portal, i druga će sigurno biti emitovana.

Dok su u američkom televizijskom i filmskom programu FBI i CIA naširoko tematizovane, bilo da su kritikovane ili hvaljene, u domaćoj produkciji je ta tema bivala obično zahvatana tek ovlaš i usputno, i to mahom u negativnom kontekstu. Tome je sigurnu kumovala i reputacija domaćih obaveštajnih službi u istorijskom kontekstu, od turbulentnih posleratnih godina do još turbulentnijih devedesetih, koje su obeležile političke likvidacije i pokušaji atentata. U tim i takvim okolnostima zanimljivo je da "Državni službenik" postavlja BIA u perspektivu koja nosi i pozitivne konotacije, te redefiniše njen prikaz makar gledano iz kinematografske i televizijske perspektive.

Razgovor sa Dimitrijem Vojnovim povodom završetka prve sezone serije poslužio nam je i kao povod za osvrt na recentnu domaću i inostranu produkciju televizijskih serija. No krenimo redom.

Kada ste pisali scenario za Državnog službenika, da li ste imali stručne konsultante iz krugova obaveštajnih službi i na koje izvore ste se najviše oslanjali kao kredibilne za što vernije dočaravanje ovih struktura? Kolika je, u seriji, razmera dramaturške fikcije i realnosti u ustrojstvu i funkcionisanju “službe”?

Imao sam stručne konsultante kako iz redova aktuelnih tako i iz redova umirovljenih pripadnika. O toj temi sam pročitao dosta knjiga i ozbiljnih novinskih članaka, upoznao se sa funkcionisanjem službe i onda sam to sve bacio u vodu, i fokusirao se na to da napravimo uzbudljiv dramski sadržaj koji će imati određene kopče sa realnošću, i crpiti inspiraciju iz nje. Stoga, ovo što gledate u seriji svakako nije svakodnevnica ljudi koji rade za Agenciju ali ima sasvim dovoljno veze sa njom da je čak i njeni pripadnici sa uživanjem gledaju.

Napravili smo jednu fikciju koja govori istinu. Imamo dosta kako suptilnih detalja, tako i direktnih citata iz istorije naše službe i namenske industrije koje će ljubitelji i poznavaoci prepoznati. Smatram da je u pogledu tog obaveštajnog miljea najzanimljivije svakako kako smo definisali bezbednosne pretnje, a to su islamistički terorizam i uspon ekstremne populističke desnice i načini da se te dve pojave prožmu. Još uvek nije bilo mnogo kritika serije, ali očekujem da će biti i političkih analiza.

Da li su do vas dolazile reakcije starih Udbaša ili ljudi poveznih sa BIA I kakve su bile njihove reakcije?

Nekadašnji čuvar predsednika Slobodana Miloševića je u jednoj emisiji na Balkan Info kanalu citirao scenu iz pete epizode vrlo pohvalno i proglasio je seriju hrabrom. Za sada sam čuo da su Stari kadrovi dosta zadovoljni jer je serija odala počast njihovim vremenima. I čuo sam neke dobre reakcije od nekih aktuelnih pripadnika. Ipak, treba imati na umu da su to majstori plasiranja dezinformacija tako da možda se samo prave da im se sviđa. (smeh)

U Srbiji su, u medijskoj javnosti, informacije o BIA od devedesetih do danas uglavnom bile vezivane za političke likvidacije i pokušaje atentata (Drašković, Ćuruvija, itd.). Istorijski gledano, UDBA je najpoznatija po Golom Otoku. Da li vam je bilo bitno da rekontekstualizujete ulogu službe u javnom diskursu i date joj (I) pozitivnu konotaciju? Može li se serija o ovoj temi gledati “neutralno” kao televizijska zabava, nevezano za njenu ulogu u našoj svakodnevnoj realnosti?

Naša tajna služba se bavila dvema stvarima – jedno je bilo delovanje u odnosu na bezbednosne pretnje a drugo je bilo kreiranje okolnosti koje su povoljne za državu. Ovaj drugi aspekt delovanja službe kod nas, ali i njihovih inostranih kolega je uvek ono što je najzanimljivije i najkontroverznije. Stoga Služba ne dobija dovoljno pozitivnih ocena za onaj prvi aspekt a to je rešavanje bezbednosnih pretnji. U tom pogledu mi moramo biti zadovoljni. Imajući u vidu aktivnosti ustaške emigracije pre svih, ali i ostalih grupa koje su bile sklone teroru kao metodu sprovođenja svoje politike, mi smo ostali srazmerno bezbedni.

Svakako je da su planovi protiv nas sezali daleko iznad bombe u bioskopu „20- oktobar“ i upada u Hercegovinu, a na kraju se nisu ostvarili. To traje sve do danas kada je Beograd u tom pogledu jedan bezbedan grad u kome vam međunarodni terorizam nije ni na listi potencijalnih opasnosti kada ujutru ustanete i započnete svoj dan. Veliku ulogu u tome imaju i naše službe bezbednosti. To što je ranije bila u službi države koja je vodila Drugi svetski rat sa svojim protivnicima dugo posle njegovog završetka je potpuno druga priča. Isto važi i za ostale zloupotrebe koje su usledile. One su ipak samo devijacija u odnosu na glavnu liniju delovanja.

Gde stoji “Državni službenik” u odnosu na inostranu produkciju TV serija, recimo koje prate rad CIA? Da li ste imali uzore u američkom TV programu I koji pristup vam je u tom smislu scenaristički blizak?

Gde stoji bilo šta što se odnedavno proizvodi kod nas u odnosu na nešto što se već decenijama na vrhunski način proizvodi u razvijenim zemljama? Ako imamo sreće onda naravno možemo da crpimo nešto iz tog iskustva i da pokušamo da integrišemo sa našim miljeom i da napravimo nešto svoje. Stoga, za mene nije pitanje gde smo mi u odnosu na strane serije već da li naši ljudi koji gledaju strane serije mogu da uživaju u „Državnom službeniku“ i da li ga prate?

Odgovor je – da, i to je po meni ključni uspeh. Bilo je važno postići dva cilja, da napravimo seriju koja će moći da komunicira sa ljudima koji inače gledaju srpske serije – u tome smo uspeli – dosta fanova našeg serijskog programa gleda „Službenika“ i dobro reaguje, i ono što je teže – da animiramo publiku koja ne gleda naš serijski program da obrati pažnju na „Službenika“ i u tome smo takođe uspeli. Inače, već decenijama postoji upravo taj jaz, publike srpskih i stranih serija su potpuno raslojene, to nisu isti ljudi, a onda kad se snimi nešto što bi trebalo da bude namenjeno i jednima i drugima, prođe mimo njih. Smatram da se sa „Državnim službenikom“ to nije desilo. To je bio složen zadatak ali ispunili smo ga. Kad je reč o nekim uzorima među američkim serijama, to su pre svih bili „Berlin Station“ i „Americans“, po tom visokom tempu svojstvenom televizijama sa nacionalnom frekvencijom u koji je ipak umućena pikantnost sa kabla.

U javnom političkom I medijskom diskursu često se pominju “uticaji stranih obaveštajnih službi” na unutrašnja zbivanja u Srbiji. Kako vidite tu situaciju na polju borbe stranih sila kod nas – da li je “jači” Zapad ili Rusija?

Zapad ima moć da donosi odluke. Rusija ima snage samo da smeta u tome.

Kako vidite uspon domaćeg televizijskog programa u poslednjih par godina, barem što se tiče nivoa produkcije i popularnosti? Koji trendovi I serije vam se sviđaju i zašto?

Trenutno svedočimo jednoj trci između dva kablovska operatera koji su odlučili da ulože ogroman novac u „sadržaj“ ne bi li time privukli pretplatnike. Kao i uvek kod nas, u sve se pošlo naopako. Naime, usluga nije dovoljno unapređena a to je prvo trebalo da se desi tako da je danas još uvek udobnije promeniti pol nego provajdera. Stoga, sadržaj te mami da promeniš provajdera ali je veliko pitanje ko ima snage za to. Ko ima snage da uđe u proces u kome možda i dve nedelje neće imati televiziju, internet, struju, vodu i lični mir da bi mogao da gleda svoj omiljeni sport i seriju koja ga zanima.

Na moju sreću, najveće žrtve tog sukoba su ljubitelji sporta, među koje spadam i ja, ali serije dobijaju ipak šansu i na terestrijalnim televizijama i uspevaju da dopru do publike, što me raduje i što je meni i najvažnije kao autoru. Snima se zaista više nego ikada, mnogo se radi, to je generalno dobro za esnaf. Od onoga što je snimljeno, do sada se najviše izdvojila serija „Pet“, jedan suštinski iskorak naše televizije u ovo „zlatno doba“ serija osobene poetike, vrlo brižljive realizacije, maštovita, puna neočekivanih detalja.

Na Tviteru je bilo dosta polemike oko vaše kritike serije Černobilj, koja postiže zavidne statistike gledanosti. Zašto vam se ta serija ne sviđa?

Prvo, to nije bila kritika već jedna usputna opservacija da je serija „dosadna“. Drugo, nije bilo polemike već vređanja. Nažalost, našoj kulturi nedostaje polemika, pa i u pogledu serijskog programa. Serija „Černobil“ je vrlo zanimljiva, pratim je, no možda ja nemam strpljenja dovoljno. Imao sam probleme sa njenim ritmom, ne samo sa tempom već suštinski sa dinamikom, kako izlaganja tako i odnosa među likovima. Mnoge situacije, odnosi, karakterizacije delovali su mi šematizovano, kao da se HBO vratio na fabrička podešavanja o kojima naši „poznavaoci televizije“ ne znaju puno, iz vremena kada su snimali „Staljina“, „Saharova“ i slične ambiciozne istorijske rekonstrukcije sa jakim hladnoratovskim nabojem. Kod nas se mnogo priča o HBO-u a ljudi ga zapravo slabo poznaju...

Kako reagujete na fenomen Igre Prestola i naročito masovnog razočaranja publike?

Ne gledam „Igru prestola“ ali me zabavlja celo ovo nezadovoljstvo. Ima duhovitih mimova kod nas, volim da ih šerujem. Svakako da je sjajno kada napravite neko ostvarenje na koje gledaoci tako snažno reaguju jer su se jako vezali. To sigurno laska autorima. Pomalo mi je žao što je sam fenomen „Igre prestola“ prošao mimo mene. Naprosto, fentezi mi nije blizak žanr.

U svetlu trenda interaktivnosti, Black Mirror je nedavno lansirao epizodu sa različitim opcijama za krajeve, a sve više se govori o raznoraznim peticijama i mogućnosti da sami gledaoci sve više kreiraju televizijske i filmske sadržaje. Da li je takav scenario realnost ili će se kreativni dramaturški timovi ipak odupreti porivima za interaktivnost tog tipa?

Bilo je takvih pokušaja dosta. I kod nas je Lazar Bodroža snimio interaktivni film „Uber Life“ pre celih devet godina. Pre toga je bila ona serija „Šesto čulo“ gde narod bira ko je ubica, na našoj televiziji koja je imala isto tako neke deonice koje se emituju na zahtev publike. A prvi pokušaji da se tako nešto snimi sežu u davna vremena čuvenog holivudskog horor producenta Vilijema Kasla. Međutim, to nije zaživelo kao forma filma uprkos povremenim pokušajima. Kasnije su se, naravno, sa nešto većim uspehom pojavile knjige tog tipa, ali ni one u najvećem broju slučajeva nisu dostigle neku veću umetničku vrednost.

Ono što je Netfliks sada uradio je pokušaj da napravi format koji se može u potpunosti gledati samo sa pretplatom. Kao što je bioskop morao da uvede 3D kada su kućni formati dostigli visoku rezoluciju, tako je i Netfliks morao naći nešto što je moguće ispratiti samo ako si punopravni korisnik. I zbilja, niko nije uspeo da uspešno piratizuje tu epizodu. Ali, ugođaj na kraju krajeva ipak nije dramski već ipak pre na tragu kompjuterske igre. Što se kreativnih timova tiče, nisam siguran ima li potrebe da se odupiru jer i takvi sadržaji iziskuju kreativce. Pitanje je samo koliko autora želi da se bavi tom formom. Svađanje sa televizorom ipak ima neku draž.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #5: Ana Ćurčin (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)