IVAN JEGDIĆ: Sviđa mi se da negativno i mračno pretočim u nešto lepo, kao što je muzika

Kada starije generacije ljubitelja muzike i popularne kulture govore o "milenijalsima" ili "Generaciji Z" (1995. godište i mlađi), gotovo po pravilu se provlači i određeni potcenjivački ton. Lament nad "starim dobrim vremenima" ima svoje tipične narative, u kojima su pesme bile bolje, tekstovi bolji, televizije su više pažnje posvećivale kulturi, ljudi su dolazili na koncerte, a bilo je mnogo više mesta na kojima su se mogli čuti kvalitetni sadržaji. Mladi su više bili naklonjeni pravim stvarima, a ne "kao ovi danas", itd.

Većina ovakvih interpretacija proizilazi iz nerazumevanja funkcionisanja pop kulture i industrije u digitalnoj eri, gde je fokus sa tradicionalnih nosača zvuka i medija prebačen gotovo u potpunosti na internet. Youtube, društvene mreže i striming servisi nove su platforme i tržnice na kojima se odigrava ne samo život kao takav, već i sve što ima veze sa muzikom, njenim plasmanom, a naposletku i njenim doživljajem. U toj eklektičnoj virtualnoj sredini, album kao format je ustupio mestu singlovima i spotovima, koji se po nahođenju slušalaca kasnije kombinuju na beskonačnim plejlistama različitih autora.

Mladi muzičar Ivan Jegdić odlično se uklopio u takvo okruženje, baštineći najrazličitije moguće tradicije, od "emo" pevanja do trep ritmova, od alternativnog roka do čistokrvnog popa. No kada ogolite njegovu muziku od svih tehničkih aspekata i promišljanja o "savremenosti", ona suštinski proizilazi iz bazične kantautorske (singer-songwriter) tradicije i predstavlja autora koji jednostavno - ume da napiše pesmu. Utoliko predstavlja i odličnu sponu između "starog" i "novog" vremena, te bi mogao biti izvođač koji će skinuti "stigmu trivijalnosti" koju stariji ljubitelji muzike vide u evoluciji tržišnih mehanizama pop kulture 21. veka.

Jegdić je postao poznat nakon gostovanja u emisiji "Ja imam talenat" gde je bio jedan od retkih koji je otpevao autorsku pesmu, kalio se kao ulični svirač, da bi naposletku dostigao značajnu popularnost na jutjubu i veliki broj pregleda njegovih pesama, a naročito aktuelnog singla "Bolji Čovek" (poslušati OVDE).

U tvom aktuelnom singlu "Bolji Čovek", pesma kreće citatom Nebojše Glogovca iz filma "Hadersfild", "nekada je najbolje da se čovek dobro isplače". Hajde da krenemo odatle - zašto baš taj film kao uvod u pesmu, i zašto su ti baš te reči bile bitne?

Film sam prvi put odgledao pre nekih godinu i po dana i ostavio je neverovatan utisak na mene. Jako potresno. Nebojšina gluma je, malo je reći, fantastična. Pošao sam s ciljem da ubacim nešto iz tog filma, samo nisam u početku znao šta, jer ima dosta dobrog materijala. Na kraju sam se setio te rečenice i mislim da je najbolje legla uz tematiku pesme, jer zaista, ponekad je najbolje i dovoljno samo to - da se čovek dobro isplače.

Ne samo u stihovima, već i u tvojoj tehnici pevanja je jako naglašena emotivnost. Kako si došao do tog specifičnog stila pevanja, koji nije toliko uobičajen na domaćoj muzičkoj sceni?

Pošto nisam školovani muzičar, nisam ni posvećivao pažnju tehnici pevanja. Jednostavno mi je to prirodno i mislim da je to najbitnije u muzici. Može neko da bude tehnički neverovatan pevač, ali ako ne osetiš svaku reč koju otpevaš, nije to to.

Kao autor stihova, koliko si zainteresovan za domaću poetsku scenu? Da li pratiš i čitaš mlade pesnike i koji su ti istorijski uzori iz domaće ili strane književnosti?

Čitao sam u manjoj meri domaće, mlade pesnike, mada nije to moja "šoljica čaja". Više sam vezan za starije, preminule autore. Izdvojio bih tu Jesenjina, Branka Miljkovića i Velimira Rajića. Pogotovo prvi susret sa Miljkovićevom poezijom bio je bitan, njega bih onako posebno izdvojio.

Koje su teme i razmišljanja koja te najviše inspirišu za pisanje i zašto?

Prosto upijem sve što doživim i to se posle prenese na melodiju i tekst. Obično mi u šali kažu "nemoj da se ubiješ" jer su mi sve pesme dosta mračne, ali to nije jer sam ja depresivan ili potišten, već zato što mi se sviđa da nešto što je negativno i mračno pretočim u nešto lepo - kao što je muzika, i mislim da slušaoci pre osete tuđu tragediju nego tuđu sreću.

Nastupao si kao ulični svirač. Kako ti je bilo na samom početku, da li je postojala neka vrsta treme ili zaziranja od ove atipične publike, koja nije došla na koncert već je samo u prolazu? Sećaš li se možda nekih zanimljivih anegdota i susreta iz tog perioda?

U početku jesi malo pod pritiskom jer si svestan da će 10% prolaznika stati da te sluša, ali to se vremenom izgubi. Interesantno je bilo kada je došlo dvoje mladih pitajući na engleskom možemo li (ja i prijatelj koji je svirao sa mnom) da posvetimo nešto za rođendan njihovom prijatelju. Mi smo pristali i sve to odradili, malo popričali, upoznali se, pa smo ih pitali odakle su. Rekli su nam da su iz Albanije pa smo im predložili da je bolje da to ne otkrivaju ostalim stanovnicima, pa smo razgovor posle završili uz smeh. Znak da muzika zaista ne poznaje bilo kakve predrasude.

Za tzv. "milenijalse" i "Generaciju Z" često se priča da im žanrovi nisu toliko bitni, da ne postoji supkulturna podela za kakvu znaju starije generacije - na zabavnjake i narodnjake, na pankere, metalce, dizelaše, folkere, itd. Da li se ti pronalaziš u ovim navodnim opštim mestima kulture "milenijalsa" i mlađih generacija?

Donekle jeste tačno. Mislim da je to pre svega jer se u novije vreme pojavljuje sve više podžanrova i mešavina, pa oni polako gube razlike. Ipak, u tom nekom mlađem uzrastu, vezan si za tu podelu jer imaš osećaj da treba negde da pripadaš. Svi mi prođemo tu fazu, ali posle postaje nebitno. Ako je pesma dobra može da bude i mongolsko grleno pevanje, ljude će biti briga za žanr.

Nastup u medijima i na društvenim mrežama podrazumeva u određenoj meri osmišljen vizuelni stil, produkciju, marketinšku kampanju, itd. Kako se snalaziš u situaciji gde si sve popularniji na youtubeu i može li iskrena emocija ići ruku pod ruku sa tržišnim pristupom muzici?

Ja duboko u sebi verujem da može, ali muzika je danas jako ozbiljan posao. Tako da bih ipak rekao da je 50:50. Džaba ti je kvalitet, ako nemaš i kvantitet koji ćeš publici redovno da serviraš. Mada, ja sam sanjar, pa opet verujem da je presudno da imaš to nešto posebno što će publika prepoznati u tebi, koliko god sebi izgledao mali i nebitan na muzičkoj sceni.

BONUS VIDEO: Game of Thrones: Redakcijska diskusija (duži video)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)