ANA ĆURČIN: Ljudi osećaju da su sami, jer uče da žive van sistema (VIDEO)

Kantautorka Ana Ćurčin dospela je u fokus ljubitelja muzike kroz talas afirmacije nove srpske "amerikana scene", koja se poslednjih nekoliko godina etablirala nizom autorskih albuma izvođača poput Stray Dogga, On Tour, i drugih. Rođena je u Bagdadu, odrasla u Moskvi, a u svet muzike stigla nakon bavljena pozorišnom produkcijom, te je objavila i prvi studijski album "Sketches of Belonging" pre par godina.

Prvih meseci 2019. stigle su i vesti o njenim novim aktivnostima - pre svega tu je interesantan spot za pesmu "Take My Hand", koja se bavi južnokorejskim fenomenom "mukbang" (snimanje samih sebe tokom jela), kao mogućom paradigmom usamljenosti i otuđenosti savremenog čoveka. Ovaj singl je i najava novog album "Differences" koji će biti objavljen do kraja godine, a na kome će kantautorka svirati u aktuelnoj postavi "Ana & The Changes".

Tema tvog aktuelnog singla "Take my hand" je zavisnost od internet tehnologija i njeno preispitivanje. Koliko se situacija promenila u tom smislu od neke 2005. ili 2006. kada je kod nas masovno uvođen brzi internet, pa do danas?

Mislim da se svakako menja, uzimajući u obzir da u svakodnevnom životu sve više raspolažemo različitim gedžetima, a taj novi svet aplikacija i softvera biva sve više integrisan sa našim svakodnevnim i najbazičnijim potrebama. Čak i sebe uhvatim da počnem da razmišljam u tom pravcu - da mi treba softver za šifre, pa softver za trčanje, ishranu... Treba napraviti zdrav balans između toga gde sam i dalje nezavisna od savremenih tehnologija, i u kom trenutku postajem - ili postajemo - ovisni od njih. Tanka je granica u kojoj brzo možemo da pređemo u tu ovisnost.

Ranije smo češće pričali o socijalnim mrežama - fejsbucima, tviterima, instagramima, pa svako tu pravi neke svoje odluke. "Skinula sam se sa fejsbuka, ali sam prešla na Tviter" ili tako nešto. Svi se trude da postave koliko-toliko zdrave granice, i misle da su se nekako zaštitili od toga. Ali mislim da je zapravo baš teško zaštititi se. Onda treba praviti rez i na nivou telefona koji ćete koristiti. Često se divim nekim svojim prijateljicama koje i dalje koriste onaj stari telefon, nemaju ni Viber ni Instagram, mislim da je to super.

S druge strane, u periodu kad smo snimali taj spot, saznala za fenomen Mukbang. Bilo mi je zanimljivo koliko se širi taj fenomen self-strimovanja i postaje novo tržište, koje je već negde i formirano. Ne samo na nivou hobija i zabave, da mi sad gledamo kako neko jede ili čita knjigu, već to samoemitovanje dobija širinu u svim mogućim formatima i postaje izvor i zarade. Bilo mi je zanimljivo time da se bavimo, ali da probamo da ne osuđujemo. Trudila sam se da u našem spotu ne postoji stav da li je to dobro ili loše. Mislim da, kao neki format u kome može čovek da se izrazi, na kraju krajeva zaradi, to je sasvim OK.

S druge strane, u oku posmatrača to može da ima različite funkcije i to je takođe OK, jer niko nikog ne ugrožava. Reditelj Miloš Škundrić je otvorio pitanje da li je to uopšte potrebno ili ne, dok sam ja u izboru te teme pokušala da budem neutralna, a i dalje jesam. Mislim da je on malo temeljnije postavio ta pitanja samoće, zavisnosti i otuđenosti, na kraju krajeva.

Da li nas to na neki način otuđuje - svakako. Mislim da je najnormalnija postala pojava da se nađemo i sedimo u jednoj sobi, gde svi držimo mobilne telefone u rukama, a da se polako zanemaruje lični kontakt. Što je verovatno tužno, navikavamo se na to. Ali ako je reč o odraslim ljudima, svako treba da se upita, i da pokuša da se nekako osvesti i menja svojom odlukom.

Samoća nije nova tema u tvom radu. A da li je ona vezana samo za tehnologiju?

Pa, nije samo tehnologija. Mislim da je ta tema duboko filozofska, jako stara, i provlači se u zavisnosti od toga koliko hoćemo njom da se bavimo u najrazličitijim domenima - ličnog, intimnog, i društvenog. Pitanje samoće je i pitanje trenutka u kome živimo. Ako se upitamo da li smo za vladu ili za opoziciju, ili nismo ni za koga, tu se opet osećamo sami.

Mislim da više nego pre, i ne toliko zbog savremenih tehnologija, živimo u vremenu u kome se ljudi osećaju sami, jer uče da žive van sistema. Ne samo da uče, nego se navikavaju na takav život, da se ne oslanjaju na sistemske infrastrukture poput države, ili nečega što bi trebalo da podrži i zajednicu i čitavu naciju. Svako smišlja kako će se snađe u svetu, ili kako će da zarađuje za život, a da ne mora da se oslanja na neke konvencionalne - ne u lošem smislu te reči - metode, načine ili strukture života. Pitanje samoće je tu veoma široko, u mom doživljaju. Iako ne odlazim često u svojim pesmama u te teme, to je nešto što prožima naš život svakog dana.

Tvoj novi album je najavljen za 2019. godinu, dosta neodređeno. Dokle se s tim stiglo?

Album je zapravo gotov. Ostalo je da se doradi par tehničkih sitnica. Nadam se da ćemo tokom narednih mesec i po dana objaviti i datum izlaska albuma i promotivnog koncerta. Ne znam da li će to biti pre jeseni. Snimićemo još par spotova do tada, i radimo na novom materijalu.

Kako ocenjuješ novi materijal, stilski u konceptualno u odnosu na prethodni album?

Mislim da je to veliki otklon za mene, u odnosu na prvi album. U međuvremenu se stvarno formirao taj bend, i organski pomerio zvuk prvog albuma. Definitivno nije više toliko akustičan. Svaka pesma će imati neki svoj mikro-žanrovski otklon, malo će da "zastrani". Tu je mnogo doprineo i bubnjar koji je sa nama svirao protekle dve godine, koji je otputovao u decembru za Južnu Afriku, ali nam je mnogo pomogao da nađemo gruv unutar pesama. Biće gruva, pomaka, električne gitare, biće svega čega sam se plašila ranije!

Ogoljavanje intime pred publikom i suočavanje sa tim izazovom je česta tema u radu kantautora, baš smo o tome pričali i sa Dukatom iz Stray Dogga. Kako tebi ide s tim, od početaka javnog nastupanja do danas?

Sigurno se osećam komfornije. Kad pogledam unazad, u početku mi je iznutra to izgledalo kao da zapušim uši i oči, i tako izađem na binu i otpevam nešto. Vremenom sam počela da čkiljim (smeh) i polako progledavam, ili više sebi dozvolim da se otvorim. Naučila sam da je to stvar rutine, i da što više sviram, to se osećam komfornije.

Kod mene se promenilo to što sam se vremenom više oslonila na bend. Sad mi je prioritet da sviram sa bendom, zato što to stavlja pesmu u format koji dozvoljava veću binu i kontakt sa širom publikom. Prija mi to što se dešava s pesmama i kako funkcionišemo kao kolektiv, kako se slušamo i koju vrstu emocije stvaramo kad smo zajedno na bini. Ali, volim povremeno i da se vratim u solo format na akustičnoj gitari, da se podsetim. To je način da pročešljam pesme iznova, da ih ponovo procesuiram i vidim gde sam ja sa sobom u odnosu na taj materijal. Volim da funkcionišem u oba formata.

Otprilike od pre 7-8 godina dosta se pričalo o domaćem "amerikana pokretu" i sceni, pa su se kasnije mnogi muzičari čak i ograđivali od te definicije kao uglavnom preširoke ili neprecizne. Da li takvo "brendiranje" pomaže ili odmaže muzičarima?

Ta definicija je bitna za društva gde postoji tržište. Ona pomaže publici da dođe do muzike, ili muzičarima da dođu do publike. Kad odete na Deezer ili na Spotify, vi ukucate žanrove koje slušate i vama će Spotify izbaciti neke predloge pod tim žanrom.

U tom periodu bilo mi je čudno što je to toliko krenulo da se provlači, da stalno moramo da objašnjavamo šta je Amerikana, kao da je neko seo i izmislio sad to. A to je prosto termin koji objedinjuje različite žanrove, pa da ne bi rekli "sviramo rok, bluz, folk, alternativni folk", ili ne znam šta već, da ne bi nabrajali 17.000 žanrova i zbunjivali publiku, lakše je reći "Amerikana". S druge strane, ljudi zaboravljaju da su slušali Boba Dilana, Džoni Mičel, Trejsi Čepmen, sve te divne muzičare i muzičarke, i da se nisu pitali koji je to žanr.

Meni ništa od toga ne smeta. Često ljudi pitaju zašto baš taj žanr, i ja se uvek vratim na akustičnu gitaru i kažem da sam odrasla slušajući tu muziku, pa sam uzela gitaru i nešto napisala i to je prosto tako zazvučalo. To je neko moje objašnjenje i ne želim da komplikujem dalje. Mislim da svako može da šara žanrovski, da se kreće u kom god žanru hoće. Ako uspem da u tom koktelu napravim neku pesmu se publici dopada - super.

Kad smo kod mešanja žanrova, ranije si najavljivala da ćeš raditi s Markom Nastićem.

I to privodimo kraju. Malo se oteglo, jer sam snimala naš drugi album. Marko je putovao i pravio neku novu muziku, tako da smo imali nekoliko faza u kojima smo radili. Sad završavamo prvih nekoliko pesama. Uzdam se u 2019. da što više stvari objavimo, da ne odlažemo više.

Kako će to da zvuči - ide li više na elektroniku ili na tvoj stil?

To ćete odvojeni intervju s njim da organizujete, jer će on to mnogo bolje da objasni (smeh). Hajde da izbacimo jednu pesmu, pa ćemo da pričamo o tome. Ne bih sad da odlazim u reference jer mislim da je prerano. Ali, zvučaće kao da su se spojile dve nespojive stvari, pa je ispalo nešto zanimljivo.

U jednom od ranijih intervjua si pominjala da te zanima Fuko, filozofska i teorijska literatura... Može li se takva misao nekako i uklopiti u tvoj autorski muzički rad i tekstove?

Pa, i mogu. Ali možda ne na najočigledniji način. Vrlo često, kad se uhvatim za neku filozofsku literaturu, ona me inspiriše i otvori mi mozak da mogu da nađem inspirativne teme, koje mogu da razrađujem za pesmu. Jedna pesma jeste nastala baš dok sam čitala Fukoa, ali ne mogu da se setim koja tačno. S vremena na vreme mnogo znači da se okrenem književnosti i filozofiji, i da iz toga crpim inspiraciju. Nezavisno od toga da li će tematski biti vezana za tu knjigu, ili za tog autora.

Ranije si se bavila pozorišnom produkcijom. Koliko si vezana za pozorište danas?

Svakako se i dalje interesujem za pozorište. Nisam se bavila produkcijom u poslednjih 5-6 godina, ali sam radila muziku za nekoliko predstava, a u par njih sam i svirala. Bilo je tu nekih super projekata. Prvo "Crvena ljubav" u Bitef teatru u režiji Olge Dimitrijević, pa onda scensko čitanje njenih tekstova "Ja često sanjam revoluciju". Bila je i predstava "Svedobro" u užičkom Narodnom pozorištu, po tekstu Stevana Vraneša u režiji Nemanje Rankovića, čekam potvrdu narednih dana za predstavu u Lazarevačkom pozorištu u režiji Ivana Jovića... Vrlo se radujem tim prilikama, kad se vratim u pozorište kroz muziku.

S druge strane, produkcija mi ostaje u svakodnevnom životu. Od januara vodim i Sofar Sounds Belgrade - to je globalna platforma intimnih putujućih koncerata. Beogradsko izdanje je nastavljeno prošle godine, pa sam od svojih prijatelja preuzela da to vodim ove sezone. Ovde se bavim organizacijom, i na neki način produkcijom, posle svakog koncerta publika ima prilike da gleda video snimke jedne pesme od svakog benda koji nastupa.

BONUS VIDEO: MARIJA VUKIĆ & SRĐAN GOJKOVIĆ GILE: Kako je nastao prvi dokumentarni film o ELEKTRIČNOM ORGAZMU (VIDEO)