VAN VIDIKA SRBIJA JE DOBILA SVETSKI BEND: Koliko vas zna za to? (VIDEO)

Jednom davno, u 20. veku, bejahu Happy house i Ritam. Prvo je niška prodavnica ploča u Oblačića Rada beše, tamo početkom devedesetih, drugo rokenrol magazin koji je iznedrio najkompetentniju ekipu kritičara od Džuboksa naovamo, pod idejnim vođstvom Dragana Ambrozića.

Te 1990. ušeteo sam u Happy house sa sledećim spiskom u rukama: Television - Marquee moon, Magazine - Real life, Gang of four - Entertainment, P.I.L. - First issue, Au Pairs - Playing with a different sex, The Fall - Extricate, Dream Syndicate - Days of wine and roses, a bili su tu i Descendents, All, Elvis Costello...

Eklektičan i haotičan izbor klinca žednog nove vatrene rokenrol vode o kojoj je samo čitao, ama nije imao gde da je proba.

U nedeljama i mesecima kasnije Zvonko Karanović, znameniti srpski pisac, uz Aru i onog trećeg kovrdžavog plavog, vlasnik za nas južnjake najvažnije muzičke radnje ikad, snimiće mi i kompletni Husker du, Dinosaur jr, Smiths, Afghan Whigs, Replacements...

Revolucija u mojoj 18-godišnjoj glavi, započeta Sex Pistolsima i Clash par leta ranije, uveliko je trajala.

Sve pobrojano pokupio sam u Ritmu. Ubrzo sam se iz rodnog Vranja preselio u Beograd i postao konzument britanskih muzičkih nedeljnika Melody Maker i NME, koji su mogao da čitaš jedino u British councilu u Knezu. Braca Karaklajić je tamo bio redovan.

Ritam, Happy house, uskoro Radio B92, Miško Bilbija, Toma Grujić, Gordan Paunović, zapisivanje u sveščicu svega što se upravo čulo na radiju, a onda raspitivanje kod Zvonka da li to ima, kad će da nabavi i naravno snimi na TDK ili BASF kasetu...

Jasno vam je: spona s jugom nije se raskidala. Posle je došao Karanovićev "Silver surfer", a onda i magični svet Zorana Magičnog Ćire Ćirića i njegova južnjačkom utehom natopljena proza i poezija.

Onda se veza između niške supkulture i mene privremeno prekinula. Obnavljao bi je jedino s vremena na vreme Kosta sa svojim Novembrom (ex Studeni studeni), ali samo u vreme prva tri albuma. Ostajao sam ravnodušan na sve što je dolazilo iz tog nekad bliskog grada do pojave Bohemije.

Bilo je to krajem avgusta 2017, na Fejsbuk stranici Pop depresije ukačio sam vest o novom bendu za koji do tada nisam čuo. Ime pomalo pretenciozno, album "Sve naopako".

Opis njihove muzike bio je mnogo konkretniji. Steely Dan, Style Council, My Morning Jacket, Broken Social Scene, Pol Veler, Eva Braun, Veliki prezir... Sve same Svete krave u mom muzičkom panteonu.

Taj isti Zvonko Karanović, na pitanje da rangira najvažnije niške bendove, stvari je poređao ovako: Fleke, Novembar, Dobri Isak, Arnold Layne & Alhemija, Trivalia.

Za Bohemiju je, kaže, čuo.

"Zanimljivi klinci", otpozdravi Zvonko, uz moju molbu da obavezno pažljivije obrati pažnju na njih.

Evo nas, skoro dve godine kasnije, zanimljivi klinci su upravo izdali drugi album "Nasmeši se i reši se?", a pre nekoliko dana održali su i njegovu promociju u (akustično vazda nezahvalnom) KC Gradu.

I tad sam, a pogotovo sam sad uveren u sledeće: Bohemija je nešto najbolje što je rokenrol Niš podario civilizaciji. Ikad.

Hrabra tvrdnja traži eksplikaciju.

Bohemiju autorski tvore Janko Džambas, gitara i glas, Dina Abu Mayyaleh, sint, perkusije i pomoćni vokal, Dimitrije Mandić, violina i pomoćni vokal, Miloš Pavlović, gitara i pomoćni vokal, Mihajlo Ivanović, bas i Milan Stoiljković, bubanj.

Nemam pojma gde su i da li su uopšte negde svirali pre Bohemije. Nebesa su ih, međutim, spojila. Jer, ono što njih šestoro stvaraju najplastičnije se može opisati kao nebeska muzika.

Odavno srpski pop & rol nije dao nešto toliko nežno, pametno, osećajno, naslušano, proživljeno, iskreno, srčano, krhko, moćno.

Savršeno. Nebeski.

Ima života i posle Eve Braun i Velikog prezira.

Referencama iz vremena prvog albuma treba dodati čitav spektar nove alter i amerikana muzike (Wilco, Fleet Foxes, War on Drugs, Mercury Rev, Tame Impala, Beach House). Ali hej, ima tu i Fleetwood Mac, ima i Galaxie 500 i njujorške Lune i još svašta nešto iz foldera rok, pop i folk.

Uživo, sve zvuči punije, oštrije, glasnije i razigranije nego na perfektno isproducirana oba albuma (krediti idu bendu i Robertu Telčeru iz Velikog prezira).

Bend je usviran bez greške, Miloševe solaže su možda malkice pinkflojdovskije nego što bi trebalo, ali i Janko ume da zabiberi kad hoće. A tek kad pusti glas(činu). Bez dileme, neka se prelepa Dina ne naljuti, violinista Dimitrije najšarmantniji je član Bohemije na bini.

Srpski je rokenrol, mada nevidljiv za 99 odsto mejnstrim medija, hvala na pitanju, u odličnoj formi. Regionalne hvalospeve upravo kupe takođe Nišlije Igralom i Eyot, Stray Dogg je izdao najbolji album u karijeri, Kralj Čačka je hrabro iskoračio iz andergraunda, zasluženo obasjan svetlima velike pozornice, Triko zadaje ozbiljan domaći zadatak epigonima...

A gde su Bitipatibi, Fish in oil, Coucou Abel, Egret, Kodagain, Turisti, Sana Garić, Ljubavnici, Crvi, Dol, Halftones, Ivica, Minilinija, Bella technika, VIS Limunada, Ljubičice, Lula Mae, Svemirci...

Pa klinci Šajzerbiterlemon, Vizelj, Gazorpazorp, Slonz, Sitzpinker, Dogs in Kavala, Benjd, Stepa...

Pa onda stariji Jarboli, Virvel, Repetitor, Artan Lili, Ti, Straight Mickey & The Boyz, Nežni Dalibor, On Tour, Autopark, Baobab, Consecration, Auf Wiedersehen, Lutke, Foto, Lira Vega, Bojana Vunturišević, Wooden Ambulance, sve do teškaša Nikole Vranjkovića, Kolje, Milutina Petrovića, Bjesova, Kande, Kodže i Nebojše, Del Arno benda, Obojenog programa, te superteškaša Discipline kičme, Partibrejkersa i Električnog orgazma.

Takve scene ne bi se postidela ni Velika Britanija, a u moru tih uzbudljivih bendova Bohemija visoko nosi baklju i osvetljava put.

Niste čuli za njih? Ispravite brzo tu grešku. Pa da sijamo.