„Sve je dobro, mala truba svira dalje“: Povodom 50 godina „Ranih radova“ Želimira Žilnika

Specijalnim projekcijama i prigodnim razgovorima se ovih dana u Nišu (rodnom gradu Želimira Žilnika) i Beogradu (u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj 1) obeležava pedeset godina od premijernih prikazivanja glasovitog filma „Rani radovi“ ovog autora, koji je te davne i navodno prevratničke 1969. godine na Berlinskom filmskom festivalu nagrađen Zlatnim medvedom za najbolji film.

I mimo neosporno zasluženih svečarskih programa, sama činjenica da se u ovom našem, ciničnom i svim i svačim prezasićenom vremenu, o nekom onovekovnom filmu priča kao o dobrom, značajnom, referentnom, uticajnom... (a svi ti epiteti nekako prirodno idu uz ovo ostvarenje, zar ne?) ukazuje da je reč o filmu koji zavređuje nove reprize, analize i spominjanje.

Potpisnik ovih redova otišao bi i toliko daleko da ustvrdi da su "Rani radovi" jedan od retkih primera kada je srpski (tada i jugoslovenski) film zbilja išao u korak sa tada aktuelnim pitanjima i gibanjima i na filmskom i na širem društveno-ideološkom planu. Naime, alegorija "Ranih radova" i danas ječi punim zvukom, sija istim sjajem, i to ne samo usled očigledne činjenice da čovečanstvo svako malo iznova stupa u već odrađene cikluse i vraća se na već opažene i preboljene prevratničke tačke.

A Rani radovi su zaista prevratnički film, prevratnički u ovdašnjem filmskom stanju stvari tih godina, prevratnički i unutar kinematografskog sistema SFRJ, i, što je daleko važnije, prevratnički na planu ideje i svoje nepobitne prpošnosti i borbenosti; radikalna levica (a, kanda je to i jedina istinska i smislena) u Ranim radovima je dobila svoj moćan i važan filmski ekvivalent, a anarhizam koji Žilnik predočava i zaziva u ovom filmu viralan je i sa današnje tačke gledište.

Stoga ni ne čudi sijaset nevolja koje su zadesile Žilnika nakon prvih prikazivaja Ranih radova, pri čemu je ovaj najvitalniji i najosobeniji filmski autor u Srbiji danas pokazao zavidan stepen borbenosti i dalje spremnost na nepomirljivu polemičnost i provokativnost. U intervjuu portalu 021.rs Žilnik se sledećim rečima prisetio tih dana i meseci:

„Kada sam pročitao tekst javnog tužioca o predlogu zabrane, iznenadio sam se koliko je to trapavo sastavljeno. Kako direktor Avala Filma nije želeo da mi obezbedi advokata, ja sam odlučio sam da se branim jer sam završio Pravni fakultet. Napao sam taj predlog da je reč o ždanovskom tekstu. Optužili su me da negiram konstruktivan život i odnos radnika u fabrikama i seljaka na selu, ali i međunacionalne odnose. To je bio običan pokušaj diskvalifikacije. Sudija je bio tolerantan u razmeni naših argumenata pa i grubih reči. Na kraju je dosudio da se ukida zabrana, a meni je rekao da neću proći lako kroz filmski život, jer je film dosadan i niko neće želeti da ga gleda. Tužioca je upitao da li je moguće da toliko sumnja u stabilnost zemlje kada misli da je ovaj film može poljuljati.“

A Bogdan Tirnanić, koji je i sam odigrao zamašnu i značajnu ulogu u ovom Žilnikovom zasluženom klasiku, u svojoj izvanrednoj studiji Crni talas (u izdanju Filmskog centra Srbije iz 2008. godine) iscrpno je prikazao buran put pomenutog ostvarenja od prve klape, preko partijskog progona i ostrvrljenja za to zaduženih branitelja javnog reda i mira i unisone prihvaćene ideološke uranilovke, pa sve do nevoljkog izveštavanja istih tih medija o uspehu Ranih radova na Berlinskom filmskom festivalu – narečenog Zlatnog medveda za najbolji film festivala.

Rani radovi su tamo nagrađeni „zbog njegove provaktivne oštrine i suprotstavljanja ideologije i stvarnosti“, a pored toga nalašena je i „sposobnost režisera da jednoj političkoj apstrakciji udahne žuivot, pri čemu je uspeo da istovremeno i po formi i po sadržini bude moderan“.

Pravu kritičarsku (re)valorizaciju Rani radovi će zapravo dobiti tek znatno kasnije, dolaskom novijih i manje ili više slobodoumnijih filmskih kritičara i filmologa. Ali ono što vezuje Žilnikov filmski svetonazor onda i sada ostala je ta konstanta oličena u slobodarsko-provokatorskom pristupu raznorodno i široko shvaćenim dogmama ovog ili onog profila, što je očigledno i u nizu odličnih filmova koje je Žilnik u (gle čuda!) uglavnom gerilskim uslovima snimio i pružio publici na uvid.

Pogledajmo (ponovo) samo njegovu odličnu "Staru školu kapitalizma" (2009) i saglasićemo se da na ovim i obližnjim filmskim i jezičkim prostrorima niko tako hrabro i sladostrasno nije pod jedak i nadasve opravdan znak pitanja stavljao proklamovane postpetooktobarske dogme u čijem su fokusu nužnost neoliberalnog kapitalizma i bezočnog privatizovanja (a potom i urušavanja) baš svega i svačega.

Nekada u formi nedvosmislene igrane strukture, a poslednjih godina uglavnom u dokumentarnom i/ili dokufikcijskom izrazu, Žilnik ostaje ono što je, sada je to višestruko potvrđeno, bio već te čuvene 1969. godine i prikaza razularene a zavodljive pobune mlađih i nepomirljivijih u Ranim radovima – ideološki najosvešćeniji i najprogresivniji ovdašnji filmski stvaralac i (u domenu filmskog stvaralaštva) nepokoreni i nezaustavljivi čuvar ideje da bolji i pravičniji svet mora da bude i ostane moguć.

O filmu: Režija: Želimir Žilnik Scenario: Želimir Žilnik, Branko Vučićević Dodatni dijalozi: Karl Marks i Fridrih Engels Kamera i montaža: Karpo Aćimović Godina Uloge: Milja Vujanović, Bogdan Tirnanić, Čedomir Radović, Marko Nikolić, Slobodan Aligrudić Produkcija: Avala Film, Beograd, Neoplanta film, Novi Sad

Bonus video: