Laibach – Ne bend, već celokupno umetničko delo

Ili, pravilno, Gesamtkunstwerk. Još bolje, stejtmentbend. Umetnički projekat. Zapravo, ko je tražio samo muziku u Laibachu, slovenačkom projektu koji traje već tri i po decenije, ostao je proteklih godina razočaran, imajući u vidu da je njima provokacija, artistička ili politička, bila važnija od darkwave-a, industriala, ili bilo koje vrste muzike same po sebi. Njihov eksperiment nije bio muzički, već pre svega politički. Bili su bend koji je flertovao sa naci-estetikom kada je to bilo skandalozno, spominjali su Jugoslaviju po dobrom kada to nije bilo popularno, a i jedini su bend na svetu koji je svirao u Severnoj Koreji, što je već samo po sebi možda i zauvek skandalozno.

Zvanična verzija kaže da je „od ranih dana, bend bio predmet kontroverzi i zabrana zbog svoje razrađene upotrebe ikonografije sa dvosmisleno odbojnim parodijama i pastišima elemenata iz totalitarizma, nacionalizma i militarizma, koncepta koji su sačuvali tokom svoje karijere. Cenzurisan i zabranjen u socijalističkoj Jugoslaviji, dobijajući neku vrstu disidentskog statusa, bend je krenuo na međunarodne turneje i postepeno stekao međunarodnu slavu”. Ali, ono što je zanimljivo, jeste zapravo rani misaoni eksperiment: šta bi bilo kada bismo od nacizma ostavili samo estetiku, a izbacili sve negativno? I upravo je ta misao bila, u ranim danima Laibacha, šokantna. Naročito se to tiče pesme „Geburt einer Nation“ sa trećeg albuma „Opus Dei“, kada je tekst kojim Freddie Mercury poziva na „One race one hope/One real decision“, otpevan na nemačkom, uz vojnomarševsku obradu i mračnu atmosferu poprima sasvim drugačije konotacije. Da li su Queen imali totalitarni tekst? Laibach nas tera da promišljamo. Ništa nije samo po sebi takvo, već zavisi od konteksta, kažu Laibachovci.

Laibach nikada nije bio bend koji je obraćao pažnju na muziku pre svega. Provocirali su i svojim odgovorima. Kada su ih pitali da li su fašisti, odgovorili su „Mi smo jednako fašisti koliko je Hitler bio slikar“. Napisali su sountrack za film „Iron Sky“, koji ismeva nacizam, i na kraju obradili soundtrack filma „Moje pesme, moji snovi“, koji nosi izrazito antinacističku poruku. Sa ovim pesmama su uspeli čak i da budu prvi bend koji je ikada imao koncert u Severnoj Koreji, zemlji koja strogo kažnjava slušanje južnokorejskog K-popa. Za Severnu Koreju su, u svom stilu, rekli da nije ništa drugačija od Zapada po pitanju ljudskih sloboda. Svirali su na Trgu Slobode u Novom Sadu, na Dan Pobede, kao prividni paradoks.

Obrtali su estetike, pokazivali zabrinjavajuće sličnosti demokratije i autokratije, koristili imidže koje su dovodili do parodije, terali nas da mislimo. Nastupili su na Exitu 2005. na Main Stage-u, u do tada najsavršenijem konceptualnom nastupu koji je Exit video, a zatim i 2011. na Fusionu uz provokativne video radove. Inspirisali su mnoge, između ostalih i Rammstein. Dočekaćemo ih i 2021. kao izvođače koji su obeležili dve decenije Exita, sveže i otvorene za interpetacije. Hejteri će im zahvaljivati na „40 godina postojanja i 10 godina dobre muzike“, ali to se Laibacha ništa ne dotiče. Ako tako mislite, naseli ste na provokaciju starih trikstera.

Bonus video:

(Espreso/Žikica Milošević)