OTKRIVENA STVAR KOJA POMAŽE LJUDIMA DA SE SUOČE SA SMRĆU: Mnogima se ove reči neće svideti

Uprkos svim medicinskim dostignućima, stopa smrtnosti je ostala konstantna - beležimo jedan smrtni slučaj po osobi, rekao je moj prijatelj Jason, sa kojim sam studirao medicinu 1980-ih. Šest godina smo učili o tome šta sve može poći po zlu u ljudskom telu.

Vredno smo radili kroz udžbenik pod nazivom 'Patološka osnova bolesti' koji je detaljno opisivao svaku bolest, ali ova rečenica me podsjeća cijeli život da su smrt (i bolest) neizbježni aspekti života - piše Nigel Varburton, filozof i pisac na portalu Izveštaji Aeon i Big Think.

Smrt se ne može prevariti - koliko god se trudili - Ponekad se čini da smo mi na Zapadu razvili pogrešno shvatanje o tome. Mi trošimo milijarde na produženje života, osmišljavajući sve skuplje medicinske i hirurške postupke, od kojih se mnogi izvode u kasnijim godinama. Iz perspektive šire slike, čini se rasipanjem našeg dragocenog novca “, dodaje Varburton

- Nemojte me pogrešno shvatiti. Ako dobijem rak, bolesti srca ili neku od bezbrojnih životnih opasnosti o kojima sam saznao u medicini, želim sve uzaludne i skupe tretmane koje mogu dobiti. Cenim svoj život. U stvari, kao i većina ljudi, želim da ostanem živ. Ali takođe, kao i većina, uglavnom ne cenim svoj život dok se ne suočim sa neposrednom mogućnošću da zaista ostanem bez njega - objašnjava svoj stav.

Još jedan moj stari prijatelj, Ross, piše Varburton, studirao je filozofiju dok sam ja studirao medicinu. U to vreme je napisao esej pod naslovom „Smrt učitelja“, koji je duboko uticao na mene. Tvrdio je da je najbolje što smo mogli učiniti ceniti život tako da neminovnost naše smrti uvek bude u prvom planu našeg razmišljanja.

Medicinska sestra za palijativno zbrinjavanje, Bronnie Vare, iz Australije, intervjuisala je mnoštvo ljudi tokom poslednjih 12 nedelja njihovog života, pitajući ih zbog čega žale, a najčešćih pet stvari zbog kojih su se pokajale pre nego što je umrla objavljene su u The Top Five Regrets of Umire 'iz 2011. Evo šta su joj ljudi rekli:

- Voleo bih da imam hrabrosti da živim život veran sebi, a ne život koji su drugi očekivali od mene; - Voleo bih da se nisam toliko trudio; - Voleo bih da imam hrabrosti da izrazim svoja osećanja; - Voleo bih da sam održavao kontakt sa svojim prijateljima; - Voleo bih da sam sebi dozvolio da budem srećniji.

- Odnos između svesti o smrti i vođenja ispunjenog života bio je centralna briga nemačkog filozofa Martina Heideggera, čiji je rad inspirisao Jean-Paul Sartrea i druge egzistencijalističke mislioce. Hajdeger je žalio da previše ljudi ‘gubi život trčeći sa stadom’ umesto da budu verni sebi. Ali Hajdeger se zapravo borio da ispuni svoje vlastite ideale; 1933. pridružio se nacističkoj stranci, nadajući se da će to unaprediti njegovu karijeru.

Uprkos ovim nedostacima, Hajdegerove ideje nastavile su da utiču na širok spektar filozofa, umetnika, teologa i drugih mislilaca. Hajdeger je verovao da je Aristotelov pojam bića - koji se kroz zapadno razmišljanje provlačio kroz nit više od 2000 godina i igrao ključnu ulogu u razvoju naučne misli - bio manjkav na svom najosnovnijem nivou. Dok je Aristotel celo postojanje, čak i postojanje ljudskog bića, video kao stvari koje možemo klasifikovati i analizirati kako bismo povećali razumevanje sveta, u Biću i vremenu (1927) Hajdeger je tvrdio da pre nego što počnemo da klasifikujemo Biće, mi prvo mora postaviti pitanje: 'Ko ili šta radi sve ovo ispitivanje?'

Hajdeger je naglasio da se mi koji postavljamo pitanja o Biću kvalitativno razlikujemo od ostatka postojanja: Stene, okeani, drveće, ptice i insekti o kojima pitamo. Izmislio je posebnu reč za ovo Biće koje pita, gleda i brine. Nazvao ga je „Dasein“, što se slobodno prevodi kao „biti tamo“. Izmislio je izraz Dasein jer je verovao da smo postali imuni na reči poput „osoba“ i „čovek“, gubeći osećaj čuđenja prema sopstvenoj svesti.

- Hajdegerova filozofija ostaje privlačna mnogima koji vide kako nauka pokušava da objasni iskustvo moralne, brižne osobe svesne da će njegov dragoceni, misteriozni, lepi život jednog dana doći kraju. Prema Hajdegeru, ova svest o sopstvenoj neizbežnoj propasti čini nas, za razliku od kamenja i drveća, gladnima da svoj život učinimo vrednim, da mu damo smisao, svrhu i vrednost - piše Varburton.

Naime, dok zapadna medicinska nauka, zasnovana na aristotelovskom razmišljanju, ljudsko telo vidi kao materijalnu stvar koja se može razumeti ispitivanjem i raščlanjivanjem na njegove sastavne delove, kao i bilo koji drugi komad materije, Hajdegerova ontologija usredsređuje se na ljudsko iskustvo naše razumevanje sveta., objašnjava on.

- Pre deset godina dijagnostikovan mi je melanom. Kao lekar znao sam koliko ovaj rak može biti agresivan i fatalan i koliko brzo se može razviti. Na moju sreću, činilo se da je operacija uspela da izleči. Ali imao sam i sreće u drugom smislu: postao sam svestan da ću umreti, kao nikada pre - ako ne od melanoma, onda od nečeg drugog. Od tada sam mnogo srećniji. Za mene je ta spoznaja, to prihvatanje, ta svest da ću umreti, jednako važno za moje blagostanje kao i sav napredak medicine, jer me podseća da svakodnevno živim punim životom. Ne želim da iskusim žaljenje o kojem je sestra Vere pisala, jer nisam živela ’život veran sebi‘ - ističe Varburton.

Dodaje da većina istočnjačkih filozofskih tradicija ceni značaj svesti o smrti za kvalitet života. Na primer, tibetanska Knjiga mrtvih je centralni tekst tibetanske kulture. Tibetanci provode mnogo vremena ‘živeći sa smrću’, koliko god to zvučalo kao oksimoron.

Najveći istočni filozof, Siddhartha Gautama, poznat kao Buda, razumeo je važnost držanja kraja na vidiku. Vidio je želju kao uzrok svih patnji i savetovao nas je da se ne vezujemo previše za svetovne užitke, već da se usredsredimo na važnije stvari: ljubav prema drugima, razvijanje smirenog uma i ostajanje u sadašnjosti.

- Poslednje što je Buda rekao svojim sledbenicima bilo je: 'Propadanje je svojstveno svim sastavnim stvarima! Marljivo izradi svoje spasenje! ' Kao lekara svakodnevno se podsećam na krhkost ljudskog tela i na to kako bliska smrt vreba oko nas, iza ugla. Međutim, kao psihijatar i psihoterapeut, podsećam se i na to koliko život može biti prazan ako nemamo osećaj smisla ili svrhe. Svest o našoj smrtnosti, dragocena konačnost, može nas, paradoksalno, podstaći da tražimo - i, ako je potrebno, stvaramo - značenje za kojim tako očajnički žudimo, zaključuje Varburton.

Bonus video:

(Espreso.rs/24sata.hr)