BASARIN "KONTRAENDORFIN" - VODIČ KROZ ALTERANTIVNU ISTORIJU SRBIJE: O čemu govori ROMAN dobitnika NINOVE NAGRADE?

Ovogodišnji, 67. dobitnik NIN-ove nagrade je Svetislav Basara za roman "Kontraendorfin". Isti autor je pre 14 godina već dobio ovo prizanje za roman “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”.

Upitan šta je bio početni ili ključni motiv za nastanak romana „Kontraendorfin“ čiji se zanimljivi naziv referiše na poznati enzim koji nastaje u hipotalamusu (endorfin) čije oslobađanje (konzumiranjem čokolade, seksa...) rezultira osećanjem zadovoljstva, Basara kaže:

- Kao i za pisanje ostalih mojih romana, osnovni motiv mi je bio - psihodrama, sublimacija banalnog i otužnog, umetničko uobličavanje tegoba koje me pritiskaju. Dok sam bio mlad, te tegobe su bile lične, unutrašnje, pa sam o tome i pisao, od kraja osamdesetih naovamo neuroza, na kraju i psihoza, postali su kolektivni fenomen, pa sada o tome pišem. “Kontraendorfin” je slika - bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije - jednog društva (mislim na naše, da ne bude zabune) do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe. Dok sam se kanio da počnem pisati, pročitao sam vrlo interesantnu knjigu lekara i filozofa Žorža Kangilema “Normalno i patološko”, u kojoj sam naišao na mesto koje, otprilike, kaže da je patološko patološko samo u odnosu na normalno, dok je samo za sebe ne samo normalno, nego i funkcionalnije od normalnog.

Ove godine, zbog epidemiološke situacije koja je i dalje visokorizična, proglašenje dobitnika najznačajnijeg književnog priznanja za roman napisan na srpskom jeziku, organizovano je onlajn, preko Zum aplikacije.

Svetislav Basara, rođen u Bajinoj Bašti 1953. godine, autor je više od 40 knjiga priča, romana, drama i eseja, među kojima je i “Fama o biciklistima” (1987), koju kritičari i mnogi čitaoci ocenjuju kao jednu od ključnih u domaćoj književnosti s kraja 20. veka i smatraju da je nepravedno ostala te godine bez Ninove nagrade.

Ninovu nagradu Basara je osvojio za roman “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” (2006), a u najužem izboru za ovo priznanje našao se i sa romanom “Majn kampf” (2012). Za roman “Anđeo atentata” (2015) nagrađen je priznanjima “Biljana Jovanović” i “Isidora Sekulić”.

– Ne komentarišem ništa pre odluke – rekao je Basara nakon vesti da je njegov roman “Kontraendorfin” u najužem izboru za Ninovu nagradu i dodao da “nikada ništa ne očekuje”.

“Kontraendorfin” (Laguna) kroz ispovest izvesnog Stojkovića naratoru biva i neka vrsta vodiča kroz (alternativnu) istoriju Srbije od Drugog svetskog rata pa do 2009. godine, a u ovom, kako to izdavač navodi, “vrhuncu Basarinog opusa u demontiranju srpskih mitova” kroz ironiju i grotesku, likovi su i fikcionalizovane istorijske ličnosti poput Ive Andrića, slikara Mira Glavurtića i Milovana Đilasa.

Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire, kaže se u jednoj od kritika romana, a u drugoj se dodaje:

Neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu, svojevrsnom nastavku „Andrićeve lestvice užasa“. Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara „Početak bune protiv dahija“ i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike.

- Voleo bih da izlazak "Kontraendorfina", izazove pojačano lučenje istoimenog hormona – poznatog samo u endokrinologijama balkanskih naroda. A kako se manifestuje i na šta to liči, radoznali čitalac se može obavestiti iz opisa eksperimenta sa pacovima u jednom od poglavlja romana - rekao je Basara povodom svoje knjige.

Roman vrvi od autentičnih ličnosti, imena i upečatljivih priča, komentara, opaski uz njih. Primerice, kako piše, Desanku Maksimović je Kangrga “poetički besprekorno nazvao Megaplačipička“.

- Opštepoznato je da smo mi nenadmašni kad je u pitanju pogrešan izbor. Tako je i Desanka Maksimović uzdignuta na vrh ovdašnjeg Parnasa, iako je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Njene uratke treba pevati uz harmoniku i ćemane, a ne čitati. Istovremeno, u tami (polu)zaborava čame Gavril Stefanović Venclović, Laza Kostić, Nastasijević, Popa, Petrović, Sekulić - da pomenem samo neke, spisak je mnogo duži - kojima se relativno odnedavno pridružio i Novica Tadić, vrhunac duhovnosti ovog osakaćenog i izmučenog jezika. Ne mislim da je spomenik za života umesto Desanki trebalo podići Novici Tadiću - koji je uzgred odbio da primi i nagradu “Desanka Maksimović” - na Maksimovićkin pristanak na tako imbecilnu počast, govori sam po sebi sve i o podizačima spomenika i o ospomeničenoj, kazao je Basara u jednom intervju, pa dodao:

- Nije tu reč o počastima, kojih se pravi pesnici klone. Reč je o tome da je jezik najveći kapital svakog naroda, a da taj kapital uvećavaju mistici ili pesnici, dakle ljudi koji govore o onome o čemu se ne može misliti i govoriti i tome šire polje onoga o čemu se može misliti i govoriti. Da skratim, beatifikacijom Desanke - inače isfoliranom i površnom - samoosudili smo se da večno plačipičkarimo i tražimo pomilovanje od ovog ili onog cara Dušana.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)