MALI NOVAK (3) STALNO DOZIVA TATU, NE ZNA DA JE MRTAV: Stradao je dok je sekao drva, deca moraju peške u školu 10km

Dok pokušava da vozi star i rasklimatani tricikl, nasleđen od nekog starijeg, trogodišnji Novak stalno doziva oca Dejana i pita kada će doći.

Isto pitanje ponavlja i kada se ljulja ili kada trči po dvorištu, kao i pri susretu sa svakim ko dođe u njihov dom.

Njegov brat Ognjen (9), kao i sestra Jovana (13), iako znaju odgovor na njegovo pitanje, retko kad mu odgovaraju. Znaju da je mali i da ne može da razume, da je njihov otac Dejan Milanović (44) nastradao s proleća, vraćajući se iz planine gde je sekao drva za prodaju, jer mu je to bio jedna od izvora prihoda za porodicu.

Novak, Ognjen i Jovana sa majkom i babom, žive u planinskom selu Letovište, u Grdeličkoj klisuri, na desetak kilometara od Vladičinog Hana.

Jovana i Ognjen su verovatno i jedina deca pešaci, na teritoriji ove opštine, ali sa pogibijom njihovog oca, odlazak u školu čak i pešice, takođe predstavlja veliki problem, zbog lošeg i strmog puta, šuma, nenaseljenih predela, mraka i tih desetak kilometara koje moraju da pređu do OŠ “Branko Radičević” u Vladičinom Hanu. Pogibija njihovog oca Dejana, nije jedina tragedija koja je zadesila ovu porodicu, počinje priču njihova baka Dobrica (66).

- Pre devet godina, na istom traktoru poginuo mi je još jedan sin, izgubila sam obojicu, Dragana i Dejana. Takođe, i njihov brat od strica Boban, nastradao je u jednoj drugoj nesreći. Sva trojica mladi, a nastradali su tako strašno i tako brzo jedan za drugim. Dragan nije ni bio oženjen. Ni on, a ni Boban nisu ostavili decu iza sebe, a Dejanu je Bog dao troje, koji su eto ostali siročići - priča Dobrica, oplakujući svu trojicu, ali i svog supruga, koji je preminuo pre nekoliko godina. Dejanova žena Bojana (33), brine o troje dece, i sama više dete nego žena, krhkog i nežnog izgleda, s problemima zbog ičašenog kuka u detinjstvu.

Njih petoro žive na selu, čuvaju sitne životinje i žive od socijalne pomoći i minimalne penzije bake Dobrice. Za dečiji dodatak su ih odbili. Ove godine, dok je Dejan bio živ, pripremio je malinjak, te su sada uspeli da oberu nešto od toga, ali za sledeću godinu, to verovatno neće imati ko da uradi kako treba. Mali prihodi i nedostatak muške ruke u seoskom domaćinstvu, nisu najveći problem ove porodice. Problem je pešačenje dece do škole u Vladičinom Hanu, jer do Letovišta nema nikakvog prevoza. - Ognjen će u treći, a Jovana u sedmi razred i ne znam kako ćemo. Dok je Dejan bio živ, vozio ih je do prvog asfalta u Hanu, a odatle su opet išli pešaka do škole još dva tri kilometra, ali im je barem skraćivao put. Kada nije mogao da ih vozi, zbog snega ili iz nekog drugog razloga, išli su pešaka odavde, a imali su različite smene. Jednog ujutru, sam pratila ja, a drugog Dejan popodne, i obrnuto. Tako poslednje dve godine, kako smo se vratili u selo, a pre toga smo bili podstanari u Hanu. Dejan nije imao stalan posao, brao je drva, radili smo poljoprivredu, nadali se da ćemo ipak uspeti da obezbedimo neki krov nad glavom u gradu, da bi deca mogla da idu normalno u školu - priča Bojana.

Dejanova pogibija pored brige za golu egzistenciju, dodatno je pogoršala problem odlaska u školu. - Ne znam kako ćemo, čak i kad uspem nekad da platim taksi, prvo što je to preskupo, drugo, ne može svako vozilo da nas doveze do kuće, jer je makadamski put, velika uzbrdica, pa opet idemo pešaka. Zimi je naročito teško, kada se rano smrkava, kada padne sneg. Put prolazi, kroz šume, gde nema kuća, tj, samo jedno domaćinstvo je negde na pola puta od naše kuće, pa do periferije Hana. Ima divljih životinja, vukova, smetova, kada zaveje, ne može da se prođe - dodaje Bojana. No uprkos pešačenju, Jovana i Ognjen su odlični đaci u školi. Jovana kaže da najviše voli fizičko i geografiju. - Nije lako, umorim se, ali šta ću, navikla sam. Stignem i da učim, kad dođem kući. Tako je bilo prošle godine, a sad čekamo da li će biti on lajn nastave, a ako je ne bude, moraćemo pešice da se snalazimo. Kako će baka i majka da nas prate u školu, kroz šumu i mrak, ne znam, drugačije je bilo dok je tata bio živ. Bili smo sigurni i osećali smo se bezbedno - dodaje Jovana. Ognjen nije nešto pričljiv, ali mu je jasno da je on sada domaćin kuće.

I on i mali Novak oponašaju oca kroz igru i pokušavaju da ga zamene, na neki način, onoliko koliko to dečija mašta dozvoljava. Mali Novak ima plastičnu motornu testeru, pa u igri struže drva za zimu. A Ognjen se hvata sekirice, koja je ostala na panju, nakon što su baka i majka sekle neka sitnija drva. Čitava kuća Milanovića je u slikama nastradale braće. Iz svakog ugla smeše se njih trojica. Zaustavljena mladost, snovi, želje i planovi, tregedije kave se ne pamte u ovom selu, a i šire. Kada deca ne čuju, majka i baka govore o predstojećoj zimi, o ogrevu koji treba obezbediti, o deci i školi, postavljaju pitanja, a najčešće nemaju odgovore, kako će. Julska žega dominira čak i u Grdeličkoj klisuri, gde se nalazi Letovište. Voćnjaci otežali od prvih šljiva i krušaka, mame u hlad, al i tamo je vruće. U jednom od njih malom Novaku su zakačili ljuljašku. Tu se on najviše igra. Svakom ko odlazi od kuće, nerazgovetno poručuje da pita za tatu, jer još uvek se nada da će on doći, da će izviriti iz nekog šumarka ili kroz neki od šljivika i da će stići do ljuljaške gde se on igra. Blic fondacija je u okviru akcije “Srce za decu”, pokrenula akciju pomoći ovim mališanima. Svi koji žele da pomognu mogu to da urade na sledeći način: Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun "Blic fondacije": 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 - za uplate u evrima; 10221949711 84 - za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 - za uplate u dolarima, OTP banka Srbija, a.d. Beograd.

Cena poruke 100 dinara (važi za sve mreže).

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Okradio.rs)