Rame uz rame sa Bahom i Betovenom

Morikone je bio mnogo više od vrsnog kompozitora filmske muzike Bio je jedan od najvećih kompozitora ikada, tačka. Po meni, njegovo delo može da se svrsta rame uz rame sa Bahom, Mocartom, Debisijem, Elingtonom, Stravinskim u načinu na koji je postizao to retko stapanje uma i srca. Smemo li da uporedimo 5 nota njegovog čuvenog "zova kojota" iz filma "Dobar, loš, zao" sa 4 note sa kojima nas Betoven uvodi u svoju Petu simfoniju? Morikoneova muzika je jednako vanvremenska.

Morikone je neverovatno uticao na mene i bio mi neiscrpna inspiracija još od prvog puta kada sam se, kao tinejdžer 1967. godine, susreo sa njegovim delom. "Zlatna groznica" iz filma "Dobar, loš, zao" za mene ima istu snagu kao modernistička remek dela poput "Posvećenja proleća" (Stravinski), Ivsove Četvrte simfonije i Vareseove "Arkane". Sva ova dela karakteriše kompleksna ritmičnost, jedinstveni zvuk i raskošni romantični zanos. Morikone je imao neverovatan dar za kompoziciju, delom zahvaljujući tome što je prigrlio uzvišenu liriku svog italijanskog nasleđa.

Bio je muzičar koji je mogao da stvori nezaboravnu melodiju samo sa šačicom nota. Njegov pedantni zanatski pristup, uho stvoreno za orkestraciju, melodiju i ritam, rezultirali su muzikom savršenog balansa, kao kod svih velikih kompozitora, tako je i kod njega svaka nota bila na određenom mestu sa jakim razlogom. Kad bi se promenila samo jedna nota, ili malo ritam, jedna pauza, umanjila bi se vrednost celog dela.

Podjednako ukorenjen u popularnoj i avangardnoj muzici, Morikone je bio inovator koji je svaki novi muzički izazov prevazilazio sa uvek svežim pristupom, zadržavajući pritom čistu dečiju radoznalost i čuđenje. Bio je otvoren ka eksperimentima sa novim zvukom, novim instrumentima ili kombinacijama, i retko je crpeo dvaput iz istog izvora. Bio je i čovek od integriteta, koji nije trpeo budalaštine. Brojne su legendarne priče o tome kako je reagovao na neumesne sugestije režisera. Meni najdraži njegov odgovor bio je "U istoriji muzike tako nešto se nikada nije desilo. Niti će."

Živeo je relativno jednostavnim životom, budio se rano, čak oko pola 5, napuštao svoj divni stan u Rimu, i odlazio u šetnju, a zatim bi satima komponovao. Retko je putovao. Ono što je posebno važno da znamo o njemu jeste da je Morikone bio čarobnjak zvuka. Imao je neobičnu sposobnost da kombinuje instrumente na uvek nove načine. Okarina, udaraljke, zviždanje, zvuci električne gitare, buka, elektronika i zavijanje u noći - sve je to bilo dobrodošlo ukoliko je doprinosilo dramskom efektu. Do 1960. električna gitara je zauzela centralno mesto u njegovoj paleti i uspevao je da je uklopi u raznovrsnim neobičnim kontekstima. U “Svegliati e Uccidi,” gitara imitira "rat-a-tat-tat” mitraljeza putem reverba na pojačalu. Njegove instrukcije gitaristi da "zvuči kao koplje" u "Bilo jednom na Divljem zapadu" rezultirale su jednim od najintenzivnijih gitarskih tonova ikada odsviranih. Njegovo ovladavanje najrazličitijim žanrovima i instrumentima, učinilo je da kao kompozitor bude daleko ispred svog vremena. Izjutra bi istraživao improvizacijske tehnike sviranja trube, popodne pisao zanosni aranžman za pop pesmu u izvođenju big benda, a uveče bi se bavio uzvišenom orkestracijom filmske muzike. Ova vrsta otvorenosti označava komponovanje budućnosti, i za mene je bila formativni model.

Morikone je najpoznatiji po svojoj filmskoj muzici, ali nikada ne sme biti zaboravljen njegov ogromni opus "apsolutne muzike" - njegove klasične kompozicije. Upravo je ta muzika potekla direktno iz njegovog srca. A opet, ni ono što je postigao u izazovnom i ograničavajućem svetu filmske muzike nije ništa manje čudesno. Njegova nemerljiva mašta, istančan sluh za dramu, duboka lirika, razigrani humor i veliko srce, pronašli su svoj izraz zahvaljujući veličanstvenoj majstorskoj veštini kompozitora. Njegov kredo bila je umetnička sloboda, a njegov besprekorni ukus i urođeni osećaj za energiju, prostor i vreme bili su opipljivi. Njegova muzika je uzdigla svaki film u kojem se našla na jedan viši nivo.

Jedna od meni najdražih uspomena je poseta Morikoneu u studiju za snimanje u Njujorku, oko 1986. Kao i uvek, bio je gospodin, elegantan, graciozan i više nego ljubazan prema mladom obožavatelju koji je posramljen stajao ispred svog heroja. Najveći deo našeg razgovora se odvijao preko prevodioca, međutim, na nekoliko trenutaka me je bio odveo u stranu kako bi podelio sa mnom nekoliko saveta o radu na filmu. Uvek ću se sećati njegovih reči: "Zaboravi na film. Razmišljaj o tome kako će zvučati muzika".

Mnogi se kompozitori pitaju, neki su čak i zabrinuti nad tim - da li će njihovo delo poživeti kada njih samih ne bude, da li će se pamtiti njihov doprinos i vrednovati njihova muzička zaostavština. Morikone nije imao potrebe za takvim strahovima. Njegovo delo je odmah prihvaćeno, postigao je taj retki balans podjednako dubokog uticaja i na zatvoreni unutrašnji svet muzičara i na društvo u celini. Njegove su zvučne avanture same po sebi zaslužne, kako u kontekstu filmova na kojima je radio, tako i u kontekstu čiste samostalne muzike. U tome je bila njegova magija. Morikone je bio više od muzičke figure. Bio je kulturna ikona. Bio je Maestro, i veoma sam ga voleo.

Džon Zorn, kompozitor i instrumentalista. Među njegovim brojnim ostvarenjima je i "The Big Gundown" (Veliki obračun) iz 1986. godine, album sa obradama Morikoneovih kompozicija.

*Prevela Jovana Ćopić

Bonus video: