Vida Ognjenović: Umrećemo od gladi, ali ne od stida

Zbog mera suzbijanja epidemije korona virusa, prestale su da rade ustanove kulture a time su brojni umetnici (tačnije njih 2.373), koji nisu stalno zaposleni, ostali bez sredstava za goli život. I dok su druge države u Evropi i regionu, svoje cenjene kulturne radnike na razne načine zaštitili (prva među njima bila je Nemačka koja je izdvojila čak 50 milijardi za pomoći umetnicima), apeli umetničkih udruženja u Srbiji ostali su bez odgovora. Situacija nije promenjena ni nedavnim rebalansom budžeta, koji ne samo da nije podrazumevao pomoć umetnicima, već je i prethodna izdavanja za kulturu umanjio za 2,7 milijardi dinara. Tri minimalne zarade, koliko će dobiti i većina zaposlenih građana u Srbiji, ostale su nedostižne za slobodnjake, pa su sad umetnici prepušteni peticijama (pokrenuta je onlajn peticija „STOP zanemarivanju samostalnih umetnika i radnika u kulturi, STOP uništavanju umetnosti i kulture“), solidarnosti svojih kolega (pojedini upravnici pozorišta ili kolege izdvajaju novac iz sopstvenih prihoda za svoje nezaposlene kolege), i slobodnoj volji gradske uprave (zamenik gradonačelnika Goran Vesić izjavio je da će Grad Beograd pomoći 350 samostalnih umetnika koji su angažovani u ustanovama kulture u prestonici). Ali sistemskog rešenja i dalje nema. O ovom vanrednom stanju u kulturi Srbije i njegovim posledicama u razgovoru za Danas govori Vida Ognjenović, književnica, pozorišna rediteljka, predsednica Srpskog PEN centra…

Uredbom Vlade Srbije o rebalansu budžeta predviđeno je 5,1 milijardi evra pomoći za saniranje posledica pandemije koronavirusa, ali ni dinara za sektor kulture. Osim toga, kulturi ne samo da nije dat dodatni novac, nego joj je već postojeći budžet smanjen za 2,7 milijardi dinara. Kako to vidite?

– Kako drugačije da se tumači ta Uredba osim kao zakonska maska za samovolju. Evo, po ko zna koji put se državne obaveze predstavljaju kao blaga volja i dobročinstvo za koje se od nas traže dužna zahvalnost i frenetični aplauz. Kako god, tek u tom važnom zakonskom aktu sektor kulture je jednostavno prećutan, dakle, nemamo čemu da se nadamo. O tome nema šta da se misli, takav stav nameće samo niz pitanja. Prvo, da li komisija koja je donosila Uredbu o rebalansu budžeta zaista smatra da kultura nije dovoljno ugrožena da bi joj pomoć bila potrebna, ili da, kao nedovoljno zahvalna, pomoć nije ni zaslužila. Drugo, pošto je to Uredba Vlade, da li je u toj komisiji bilo predstavnika iz Ministarstva kulture. Ako jeste, da li treba da smatramo da je stav nadležnog Ministarstva da kultura nije pretrpela nikakve pažnje vredne posledice pandemije. Treće, postoji li mogućnost prigovora na odluke po Uredbi i kome se on upućuje. Ostaje i začuđenost, ili neverica, ili zovite to već kako god hoćete, ali teško je verovati da opstanak kulturnog života, uzdrman vanrednim stanjem, i inače zamoren vazdašnjom arogancijom birokratije, nije izazvao nikakvu pažnju, a kamoli zabrinutost Vladine komisije za rebalans budžeta za saniranje posledica pandemije korona virusa. Izgleda da se kulturna potreba kod nas ozbiljno razmatra samo u rubrikama budžetskog opterećenja i to uglavnom kad su na redu smanjenja i uštede, uz preporuku da se obraćamo nekim stranim fondovima i fondacijama. Da bi nas, kad gde dobijemo kakvu crkavicu, na miru zvali stranim plaćenicima…

Pomoći je izgleda bilo za sve osim za slobodne umetnike, na čiju se ugroženu egzistenciju sa prestankom rada ustanova kulture apelovalo (između ostalih i Srpski PEN centar) već s prvim danima vanrednog stanja. Šta mislite zašto je tako?

– Da, sva umetnička udruženja nastoje da skrenu pažnju na taj neravnopravan položaj umetnika koji nisu stalno zaposleni, već rade po ugovoru o delu. Kad je sve stalo, naravno, ne njihovom krivicom, jasno je da su se oni našli na brisanom prostoru, bez ikakvih prihoda i mogućnosti da ih ostvare. I ne znam zašto je bilo potrebno da peticijama i saopštenjima mi podsećamo nadležne na ovu veliku iznenadnu nevolju osiguranika gradskih, ili državne kancelarije za kulturu, koje im plaćaju staž i socijalna prava. Njihova se radna prava znaju i podrazumevaju se u ovakvim situacijama. To je obaveza tih nadležnih, a ne samo dobra volja.

Imate li utisak da su umetnici kažnjeni na ovaj način, budući da su u poslednje vreme najglasniji kritičari aktuelne vlasti i njenih odluka upravo glumci, reditelji, pisci…?

– Jeste, nameće se taj utisak, mada ne mogu da verujem da je država tako kratkovida, da veruje da će uspeti da kulturu instalira po svom nahođenju tako da ona postane turističko-propagandna industrija programiranih, dobro plaćenih odlivaka. Neka hvala, ako je to cilj, odnosno uslov, nek pomoć kulturi stvarno izostane. Pa ćemo umreti od gladi, a ne od stida.

PEN centar je uputio apel Ministarstvu kulture i Gradu Beogradu i vezano za konkurse koji su ukinuti ili odloženi za ovu godinu. Kako će godina bez konkursa uticati na srpsku kulturu?

– Pogubno i porazno. Šteta u ovom slučaju ne može da se izrazi brojkama, ali će se odraziti na svim nivoima života i neće se lako ublažiti nekim budućim rebalansom čak i ako se nađe komisija koja će ga odobriti.

Plašite li se za budućnost kulture u Srbiji s obzirom na sve već pomenuto, ali i u odnosu na sve napore drugih zemalja da očuvaju sve grane stvaralaštva? Nemačka je izdvojila 50 milijardi evra za pomoć kulturi i umetnicima usled problema nastalih zbog koronavirusa, a i druge evropske države, kao i one u regionu, pokrenule su razne fondove za pomoć ovoj oblasti…

– Naravno da se plašim, kao što se plašite i vi, i svaki čovek koji ima kulturne potrebe, samo što je ovaj naš strah u stvari endemski. Zato što je kultura ovde stalno na nekoj nesigurnoj podlozi. Možda je samo u Vojvodini kultura bar donekle zauzela neko važnije mesto u građanskom identitetu, a teško da se to može reći za celu zemlju. Nije dovoljno da imamo Ministarstvo kulture, pa da smatramo da njegov resor ima značajan udeo u intenzitetu sveukupnog života u zemlji. Malo imamo heroja kulture, a nijedan umetnički događaj, nijedno ime istaknutog umetnika, nije obeleženo crvenim slovom u našem civilnom kalendaru. Nije kultura ovde nikad do kraja osvojila ni pravo mesto ni nezavisnost barem u osnovnim profesionalnim kriterijumima. Po njoj vršljaju različiti interesi, ne uvek kulturni, i merila, ne uvek kvalitetna. Zato strah od toga ne prolazi…

Mislite li da su možda neki pomislili da kultura može da živi samo na internetu? Da je gledati snimke predstava isto što i biti uživo u pozorištu, da je dovoljno muzeje obilaziti virtuelno…

– Ima, verujem i takvih. Kalkulativni mozgovi će začas izračunati da bi to bilo mnogo jeftinije. Međutim to je varka. Nije poljubac isto što i otisak nakarminisanih usana na papiru.

Šta nas generalno čeka sa smirivanjem situacije? Sa čime ćemo se suočiti kada prođe vanredno stanje?

– Tugovaće oni koji su izgubili bliske i drage, i sahranili ih kako se kod nas samo po izuzetku sahranjuje. Njima duboko saučešće. Mi koji smo preživeli vanredno stanje bez korone, mi ćemo se radovati toj činjenici i ona će, bar privremeno, iskupiti svu onu zatvoreničku nervozu i izlaske uz strah od zaraze i novčane kazne. Posle ćemo da se nekako snalazimo, kako ko…

Eh, kad bi se promene i na Balkanu događale tako plišanim načinom

Mogu li da donesu neku promenu aktuelni protesti građana lupanjem u šerpe i lonce s terasa i prozora, ili opozicije koja sedi ispred parlamenta?

– Eh, kad bi se promene i na Balkanu događale tako plišanim načinom, mislim kad bi ih izvodili vojnik Švejk i opozicioni lideri nadvikivanjem prsa u prsa sa „slučajnim“ prolaznicima. Citiraću jednog pesnika koji je za nekadašnju jednopartijsku diktaturu rekao: Ovome samo ovo može doakati…

espreso.co.rs/danas.rs

Bonus video: