STRUČNJACI SU ISPITALI ŠTA TO SVI OTPORNI LJUDI IMAJU ZAJEDNIČKO: Došli su do zapanjujućeg otkrića

Otpornost predstavlja izazov za psihologe. Da li se može reći da je imate ili ne, zavisi od načina na koji se odvija vaš život. Ako imate dovoljno sreće da nikada ne iskusite nikakve nedaće, nećete saznati koliko ste otporni. Tek kada se suočite sa preprekama i stresom vidi se njeno prisustvo ili nedostatak.

Pretnje u životnoj sredini mogu biti: roditelji sa psihološkim ili drugim problemima, izloženost nasilju ili lošem postupanju, kao dete proći kroz problematičan razvod roditelja - predstavljaju hronične pretnje. Akutne se odnose na traumatičan nasilni susret ili nesreću, piše "Njujorker".

Pre njegovog istraživanja, većina drugih istraživanja radila je na ranjivosti i iskustvima koja ljude čine podložnim za loše životne ishode, odnosno da budu problematični.

Norman Garmezi razvojni psiholog i kliničar, upoznao je na hiljade dece u četiri decenije istraživanja. Ali jedan dečak mu je zapao za oko i bio prvi od mnogih koje će kasnije ovaj psiholog identifikovati kao uspešne uprkos teškim životnim okolnostima. Ova osobina kasnije je nazvana otpornost.

Dečak je imao devet godina i živeo je sa majkom alkoholičarkom i ocem koji je često bio odsutan. Svaki dan je u školu odlazio sa identičnim sendvičem - dve kriške hleba i ništa između, jer kod kuće nije bilo druge hrane niti ikoga da je napravi. Međutim, dečak nije želeo da ga iko sažaljeva niti zna za nesposobnost njegove majke.

Šta je to što razdvaja otpornu decu?

Istražio je Emi Verner, u tridesetogodišnjoj studiji koja je obuhvatala 698 dece u Kauai na Havajima. Pratio ih je od pre rođenja do njihove tridesete godine i to je podrazumevalo - stres u majčinom stomaku, siromaštvo, probleme u porodici i drugo. Dve trećine njih razvilo je ozbiljne probleme u učenju ili ponašanju do desete godine, ili probleme sa mentalnim zdravljem, delikvencijom i maloletničkim trudnoćama. Jedna trećina postigla je akademski, domaći i društveni uspeh i uvek su bili spremni da iskoriste prilike koje su se pojavljivale.

Šta je to što je razdvojilo otpornu decu? Otkriveno je da nekoliko elemenata predviđa otpornost. Oni koji imaju veze sa srećom - da imaju jaku vezu sa roditeljem, starateljem ili bilo kakvom figurom mentora. Od najranijeg doba otporna djeca "upoznaju svet po svojim pravilima" - bili su samostalni, nezavisni, tražili nova iskustva, iako nisu posebno nadareni efikasno su koristili veštine koje su imali. Najvažnije od svega je da su otporna deca imala "unutrašnji lokus kontrole" - verovali su da oni sami, a ne okolnosti utiču na njihov život.

Takođe, Verner je zaključio da se otpornost može i menjati. Neka deca su u ranjivim tačkama doživela stres i izgubila otpornost, dok druga obrnuto.

Centralni elemenat otpornosti - percepcija

Džordž Bonano, klinički psiholog, smatra da je ključna razlika u tome da li događaje identifikujemo kao traume ili priliku za učenje i rast. Svaki zastrašujući događaj, koji je stvarno negativan nema prediktivnu moć odnosno, može biti traumatičan a ne mora - zavisi od osobe koja ga proživljava.

Otpornosti se možemo naučiti

Kognitivne veštine koje podupiru otpornost mogu se vremenom naučiti i stvoriti otpornost tamo gdje je nije bilo. Nažalost može da se dogodi i obrnuto, da stvorimo ili preuveličamo stresore.

- Ljudska bića su sposobna za brigu i ruminaciju : možemo da uzmemo najmanju stvar, naduvati je u glavi i prolaziti iznova i iznova kroz nju sve dok ne postane najveća stvar koja nam se dogodila. To je samoispunjavajuće proročanstvo. Okvir treba da postavite kao izazov, postajete fleksibilniji i sposobniji da se nosite s njim, napredujete i učite iz toga. Usredsredite se na to, ako zamislite to kao prijetnju i potencijalno traumatični događaj - postaje trajni problem - zaključuje Bonano.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic.rs)