recenzija filma
OBOJENA PTICA: Pomeranje granica šokantnog i namerno silovanje gledaoca
Spaljivanje žive životinje, kopanje ljudskih očiju kašikom i kadrovi mačaka koji jedu iskopane ljudske oči, gavranovi kljucaju glavu deteta, silovanje desetogodišnjeg dečaka, bacanje čoveka u jamu prepunu pacova, ratni pokolj i masovno silovanje, zoofilija...
Naslov filma i naslov originala: Obojena ptica (The Painted Bird, 2019)
Režija: Vaclav Marhoul
Trajanje: 169 minuta
Prezirem umetnička dela koja su zasnovana na težnji da šokiraju konzumenta. Granica šokantnog neprestano se pomera, ono što nas je šokiralo večeras, već sledeći put, u sledećem filmu ili performansu ili muzičkom spotu ili knjizi ili pozorišnoj predstavi ostaviće nas ravnodušnim.
Na suprotnom kraju skale umetničkog efekta stoji katarza, koja još uvek postoji kao mogući učinak jednog umetničkog dela i cilj kojem stvaralac može da teži. Moguće je i da delo ne izazove katarzu ali da se ipak osetimo obogaćeno, oplemenjeno, navedeno na razmišljanje, preuređenih životnih stavova, inspirisano...
Izašavši iz velike sale Doma sindikata nakon završetka filma Obojena ptica Vaclava Marhoula osećao sam se opoganjeno i silovano. U načelu nisam čistunac, kao i većina današnjih ljudi svačega sam se nagledao i naslušao, razumem da postoje i imaju svoje mesto u kosmosu i estetike koje su uznemiravajuće po sadržini, što je sasvim u redu ako dela ostvarena u takvoj estetici pokažu neki smisao.
Pođimo od samog dela na osnovu kojeg je film snimljen. Pisac Jirži Kosinski objavio je roman Obojena ptica 1965 u SAD i isprva ga je predstavio javnosti kao autobiografiju. Nedugo potom, izdavačka kuća Houghton Mifflin koja je objavila delo zamolila je Kosinskog da prestane da govori o tom romanu kao o autobiografiji. Dok je autoritet kakav je Eli Vizel o ovom romanu napisao da je "jedan od najboljih ikada napisanih", iste godine Eliot Vajnhofer i neki drugi američki pisci i kritičari pokrenuli su proces za utvrđivanje da li je Kosinski počinio plagijat (za šta je i ranije bio optuživan). Mnogi ugledni časopisi kao što su New York Times i Village Voice preneli su polemiku o plagijatu, a pet godina kasnije Jirži Kosinski izvršio je samoubistvo, velikim delom zbog sramote koju je pretrpeo od ovog skandala.
FEST je, verovatno ne proverivši činjenično stanje i oslonivši se samo na informacije dobijene od producenta filma u svojim komunikacijama, obavestio javnost da je film Obojena ptica nastao prema istinitoj priči - autobiografiji pisca Jiržija Kosinskog, što je krajnje upitno. Verovatnije je da se radi o kompilaciji fikcije i iskustava skupljenih sa raznih strana.
Prvi utisak tokom gledanja filma Obojena ptica bio je niz asocijacija na film "Limeni doboš" Folkera Šlendorfa, nastao prema istoimenom romanu Gintera Grasa. Za razliku od naracije romana i filma Limeni doboš koji su zasnovani na principima romana-reke, s težnjom da prikažu sav život jedne velike zajednice kroz prizmu jedne porodice i jednog naratora, naracija "Obojene ptice" nastala je na modelu pikarskog romana, što se prenelo i na film: niz pustolovina koje se nadovezuju jedna na drugu i praktično ni na kakav način ne komuniciraju jedna s drugom - niko osim glavnog junaka ne prelazi iz svoje epizode u bilo koju sledeću, kao da se junak na letećem ćilimu iz "1.001 noći" seli iz jednog mikrokosmosa u drugi.
Ipak, primetna je gradacija uznemirujućih prizora. Film je sniman u devet epizoda, kako je producent nabavljao sredstva za snimanje, tako bi kompletirao jednu po jednu priču, a svaka sledeća sadrži sve veći stepen šokantnih kadrova koji kao da su po sebi "Sveti gral" ovog filma, nešto zbog čega se uopšte i pokrenula ova zamašna produkcija.
Neko će mi zameriti sve ove spoiilere koji slede, ali smatram da i nemaju šta da pokvare. Evo kakve sve divote može da vidi gledalac ovog filma: na samom početku, vidimo kako deca koja jure glavnog junaka najpre premlaćuju dečaka, a zatim hvataju, polivaju benzinom i spaljuju njegovu mačku - sa svim detaljima agonije i urlikanja zapaljenog živog bića; u sledećoj epizodi gledamo kako češki seljaci brutalno premlaćuju desetogodišnjeg dečaka motkama, a zatim kako to isto dete ukopano u zemlju celim telom osim glave koja viri iznad zemlje gavranovi kljucaju po glavi; u trećoj epizodi vidimo kako gazda mlina kašikom kopa oba oka svom slugi, a zatim kako mačke jedu ljudske oči bačene na pod; u četvrtoj češke seljanke ubijaju devojku slobodnijeg seksualnog ponašanja tako što joj zabijaju staklenu flašu dole... a zatim tu istu flašu šutiraju da prodre što dublje; u petoj gledamo kako lik kojeg tumači Džulijan Sends siluje desetogodišnjeg dečaka, a zatim taj isti dečak ubacuje svog silovatelja u jamu prepunu pacova koji ga proždiru živog; u šestoj epizodi vidimo scenu zoofilije - polni odnos žene sa životinjom... vojnici masakriraju stanovnike celog sela, spaljuju, ubijaju, siluju i kolju, sa svakim detaljem nasilja... I nakon svega doživljenog, glavni junak priče, dečak Joška, postaje hladnokrvni ubica i razbojnik.
Razumem želju za osvajanjem umetničkih sloboda, ali postoji li još uvek neka granica koju dobar ukus nalaže da umetničko delo ne treba da pređe?
Film Obojena ptica ima izvesnih kvaliteta, pre svega prelepu filmsku fotografiju i naraciju koja uspeva da održi pažnju usred niza arhetipskih situacija. Svetske filmske zvezde poput Harvija Kajtela, Stelana Skarsgarda i Džulijana Sendsa zbunjuju svojim prisustvom i naročito karikaturalno izgovorenim rečenicama na češkom, pa ni njihova vrhunska mimika, scenski pokret i karakternost ne pomažu da im poverujemo da su ono što predstavljau u tom filmu - ali, dobro je imati velike zvezde na špici filma ako budžet dopušta.
Konačni utisak je da je jedini razlog zbog kog je ovaj film snimljen - pomeranje granica onoga što je dozvoljeno prikazati u arthouse filmu. Ne trošiti vreme na to. U pitanju je film s kojeg širom sveta ubedljivo najviše publike izlazi s projekcije, još od premijere na Venecijanskom festivalu 2019 - zašto biste uopšte i ulazili na projekciju kad ima mnogo boljih filmova koji zaslužuju vaše vreme, novac i pažnju?
Ocena: 2/5
Bonus video: