Džordž Sonders: Linkoln u bardu - purgatorijum drugog sveta

Bardo je budistički purgatorijski prostor gde ljudski duh kroči pre nego ode u svet raja ili pakla. Džordž Sonders (George Sonders) je u svom romanu Linkoln u bardu otvorio taj prostor (koji nije vremenski nego je jednostavno gama gde se zemaljski život odvaja od duha ljudskog) za veliku tugu velikog čoveka – Abrahama Linkolna. Vilijam Linkoln je treći sin američkog predsednika Abrahama Linkolna koji umire sa jedanaest godina od tifusne groznice. Sam predsednik je slomljenog srca išao u grobnicu da bi grlio telo svojeg prerano preminulog sina. Ta je pretpostavka osnovna premisa ovog vrlo neobičnog romana za čiju konstrukciju bismo mogli reći da je više eksperimentalan, nego roman sa neobičnim narativom. Satkan od komentara duhova ličnosti koje su obeležile taj period u Americi i od citata u novinama povodom smrti malog Vilija i povodom svih drugih dešavanja za vreme Linkolnovog mandata, ovaj roman je ispisan u dijaloškoj formi. Nalik komadu, "Linkoln u bardu" za sve vreme svoje radnje drži tenziju neočekivanih preokreta i na istorijskom i na ličnom planu velikog američkog predsednika.

Abraham Linkoln je jedan od najzaslužnijih predsednika za snagu današnjeg američkog društva. Vodeći ovu ogromnu zamlju kroz krvavi građanski rat, abolirajući ropstvo crne rase i učvrstivši američku ekonomiju, ovaj predsednik je udario vrlo čvrste temelje savremene američke države. Ali, kao i mnoge progresivne ličnosti, tako je i ovaj predsednik završio kao žrtva ljudske zlobe i zavisti atentatom posle getvorogodišnje produktivne vladavine.

Roman Džordža Sondersa otvara problem večnosti na jedan vrlo rigidan način. I formalno i suštinski. Taj procep između života i smrti nazvan „Bardo“ u Tibetanskoj knjizi mrtvih je inspirativna teritorija gde njegov jedanaestogodišnji sin Vili problematizuje svoju smrt. To se eklektičko problematizovanje poklapa sa samim neverovanjem njegovog slavnog oca da je mali Vili mrtav. Formalni rigiditet ovog eksperimentalnog romana je upravo njegova dijaloška determinisanost i narativ satkan od novinskih citata. Dijalog mrtvih Hansa Volmana i Ričarda Bivinsa Trećeg je paukova mreža po kojoj se uzvišava mali Vili, koji shvatanjem da se nalazi u Bardu konačno susreće svog oca. Citati iz novina o crnačkom pitanju i kauzalitet nedavno završenog građanskog rata su konstrukt koji je apsurdistički koncipiran i čiji se ekstrakti povremeno uklapaju sa dijalogom mrtvih duša i ta se konstrukcija prema likovima odnosi kao algoritam u matematici: funkcije rade kao mehanizam koji povremeno problematizuje sam sebe.

U suštinskom smislu, fundamentalni rigiditet je sami simbolistički pristup istorijskim likovima posebno Abrahamu Linkolnu koji je najkompleksniji simbol vere, života i smrti. Naime, filozofija smrti u ovom romanu se kreće od premisa da je intimna konstelacija samo inicijacija, a da se istorija dešava samo u sećanjima čija je vernost najveći diskuntinuitet. Upravo zato ovaj algoritamski sačinjeni roman je jedan čudan tip pokretne slike, nešto između filma i pozorišta izražen preko jeke oralne i pisane reči.

Predsednik Linkoln govoreći o svojoj neprebolnoj tuzi koja ga sputava i u vladavini reći će: „Došli smo iz ničega, uzeli neku formu, bili ljubljeni i opet krenuli natrag u ništavilo. Samo sam ja mislio da se to neće skoro desiti. Ili da će se desiti posle nas.“

Bardo je prostor koji u nekom signifikantnom smislu i koristeći hrišćanske izraze možemo sublimirati u sentencu: „Pepeo pepelu, prašina prašini!“ To nas navodi, a verujem i samog pisca, na to da smo u stvari svi mi duhovi koji počinju da se kreću kao takvi u sledećem trenutku posle nastupajuće smrti i da veza sa živima koji tuguju je upravo neverovanje da njihovog bližnjeg više nema. To je, složićemo se, vrlo kratak period, ali moramo da imamo u vidu da nas posle sahrane vrlo brzo zaokupljuju sećanja o bliskim pokojnicima. I upravo tako – roman Džordža Sondersa je analitika sećanja, njihovih pulsiranja i otelotvorenja, svojevidno fragmentarno uprozorenje na purgatorijum. Danteovo čistilište ima sedam smrtnih grehova za svoju krucijalnu, hrišćansku filozofiju. Bardo, gde se susreću živi sa mrtvima, je tamna pećina kajanja gde se tuga smatra uzaludnim naporom da se mrtvi vrate među žive.

Zato je Sonders u ovom romanu sasvim odlučno ukrcao i istoriju kao kompleks grehova gde se žrtve rata i krhka demokratija shvataju kao civilizacijski zločin. Linkoln ulazi u bardo i to mali Vili oseća zato što njegov tata umire vrlo brzo posle njega. Taj susret je duboko intimistički i jeste surrealistička paralela Dantea i Virgilija u Božanstvenoj komediji. Koja je veza između ova dva para posetilaca dva vida čistilišta? Greh je kod Dantea poetika življenja, pa ga on kao takvog suprostavlja Bibliji i samom Bogu, a njegovi su stihovi posvećeni njegovim posledicama, dok u ovom suvremenom čistilištu – Bardu, greh se pokušava okajati verujući da se krv istorijske traume u obliku rata sveti onome koji je bio na vlasti u to vreme. Dante nema istorijski simulakrum, dok Sonders upravo insistira na tome – na istorijskom amalgamu cele intimističke tragedije velikog predsednika.

"Linkoln u bardu" je i galerija čudnih likova koji su paradigme velikodostojnika tog vremena koji su opisani na vrlo ironičan način, pa celo to društvo (Velečasni Everli Tomas, Džejn Blas, Edi Baron, Bersi Baron itd.) nalikuje na duhove u filmu Romana Polanskog „Bal sa vampirima“ i ta bratija je ona koja različitim interpretacijama Linkolnovog tugovanja revitalizira, ali i karikira samu priču prerane smrti njegovog sina. Naravno, velikim delom je ta priča natopljena upiranjem prsta u samog predsednika kao nesmotrenog, zbog čije je nebrige preminuo njegov sin od tifusa dok ga je doktor lečio od sasvim druge bolesti i sva ta refleksija na političkom planu dodatno komplikuje ovu kontemplativnu intimnu sagu koja je čvrsto zakovana u memorijskim verigama i deluje vrlo gorko i vrlo surovo.

Linkoln u bardu je eksperimentalan i vrlo inventivan roman kojim je Džordž Sonders pokazao da se duboke sonde u likovima i same priče mogu spustiti i na neki drugi način nasuprot klasičnim narativnim principima. Dijaloška forma koja je većim delom monološki kontekstualizirana (dijalog deluje kao fragmentizovani monolog), citirane rečenice iz medija koji čine dadaističku proznu formu punu letargije i očaja, ali i upozorenja, kao i realistični monolozi jedinog lika koji nije ni mrtav ni živ – Vilija Linkolna - konstituišu jedno vrlo interesantno štivo koje otkriva detalje koji se, rekao bih, ne mogu otkriti realističnom niti pripovedanja. Ovaj inspirativni roman je Džordžu Sondersu doneo prestižnu Bukerovu nagradu za 2017. godinu i veliki broj prevoda, a svetskoj literaturi delo koje će ostati nezaboravno.

espreso.co.rs/sinhro.rs

Bonus video: