STRUČNJACI OTKRILI ŠTA JE VAGINALNA KORONA! Ostaćete u potpunom ŠOKU

Himen ili vaginalna korona, kako neki smatraju da treba sad da ga zovemo, bio je u središtu pažnje i izvor nervoze vekovima. Kako da jednom za svagda srušimo mitove koji ga okružuju?

„Jesam li devica?“, pitala je nepoznata osoba sa drugog kraja interneta, onako usputno, u inboksu Sara Saras.

Sara nije bila sigurna kako da odgovori.

Bilo je to prvi put da je dobila nešto što je opisala kao „vaginalni selfi“.

Da li je mladima u Srbiji potrebno seksualno obrazovanje: „Neke devojke ne znaju šta je menstruacija“

Pet stvari koje treba da zna svaka žena

Kako se vagine konačno oslobađaju stida

U ono vreme, Saras je bila administratorka Fejsbuk stranice Love Matters na arapskom, koja na društvenim mrežama deli savete za veze i iz seksualnog obrazovanja.

„Rekla je da je bila u vezi i da se sada sprema da se veri, i želela je da bude sigurna da je još devica“, objašnjava Sara.

Ona potom zastaje i pravi grimasu.

„Mrzim tu reč: maftuha – pitala je da li je to, pitala je da li je ‘otvorena’.“

Ono što je neznanka zapravo želela da zna bilo je da li Saras može da vidi njen himen – i da joj potvrdi da je „netaknut“ – zbog pritiska u njenoj zajednici da bude devica na dan venčanja, i da njen muž to vidi, naočigled, u formi krvi.

Ovo verovanje da himen pruža fizički „dokaz“ seksualnog istorijata premisa je koja stoji iza testiranja devičanstva, prakse koju je osudila Svetska zdravstvena organizacija 2018. godine kao narušavanje ljudskih prava.

Takvi testovi mogu da poprime razne oblike; od fizičkih pregleda merenja himena ili vaginalne elastičnosti do rituala prve bračne noći kada se očekuje da se pojavi krvavi čaršav i on čak da se pokaže porodicama mlade i mladoženje.

Uprkos tome što to nema naučnih osnova – i uprkos tome što je devičanstvo samo po sebi društveni konstrukt bez biološke realnosti – milioni širom sveta nastavljaju da veruju da je seksualni istorijat žene nekako upisan u njenu anatomiju i da sve cisrodne žene krvare prilikom prvog seksa.

Nijedno od toga, naravno, nije istina – a opet takva verovanja mogu da se pronađu u jezicima, verama i zajednicama širom planete.

U mojoj knjizi Kad je izgubiš, pokušala sam da iscrtam neku vrstu kartografije ovog ljudskog mita – zapisujući pitanja koja ljudi poput Saras postavljaju o njemu, gde se ovakva verovanja gaje i ko to radi, kao i da li iza njegove uporne moći stoji oskudica naučnih istraživanja.

Pronašla sam obilje naučnih istraživanja koji ruše ovaj mit.

Ali otkrila sam i svet u kom lekari pothranjuju ovu ideju, mnoga zakonodavna tela ga podržavaju i gde je često prisutno potpuno nipodaštavanje tačnih informacija o himenu u seksualnom obrazovanju širom planete.

Himen je malo, membransko tkivo koje može da se pronađe blizu vaginalnog otvora.

Zaista je prilično neverovatno da se jednom tako malom parčetu naizgled beskorisnog tkiva pripisuje toliko mnogo činjenično pogrešne namene.

U naučnoj zajednici još se vodi rasprava o tome zašto himen uopšte postoji.

Je li to ostatak iz vremena kad su naši praistorijski sisarski oblici ispuzali iz vode na kopno?

Da li je on tu da pomogne da se fekalne bakterije ne uvuku u vaginu kod novorođenčeta?

Niko zaista ne zna.

Čini se da tkivo ima više namene kod nekih drugih vrsta – himen zamorčića se rastvori kad su u teranju i ponovo izraste kad završe, na primer.

Ali naš ne izvodi tako raskošne trikove.

Mnogi ljudi pogrešno veruju da himen potpuno zatvara vaginu, ne shvatajući da bi to značilo da žena ne može da menstruira (mali broj žena zapravo ima ovo stanje i može da se podvrgne himenektomiji kako bi joj se otvorio kanal).

Umesto toga, većina himena ima prstenast ili oblik polumeseca i može da poprimi brojne oblike različite tankoće i debljine.

Samo malom broju nas objašnjeno je da on može da se menja kako starimo, da neki od nas nisu rođeni s njim ili da može potpuno da nestane sam od sebe kad dostignemo seksualnu zrelost.

Ili da širok dijapazon aktivnosti može da ga razvuče ili pokida, od vežbi do menstruacije i, jeste penetrativnog seksa.

Ali to ne znači da ima bilo kakvih osnova u ideji da možete da procenite nečiju seksualnu aktivnost običnim pregledom himena.

Mala studija sprovedena na 36 trudnica tinejdžerskog uzrasta objavljena 2004. godine, na primer, pokazala je da je medicinsko osoblje moglo da pronađe „definitivne dokaze o penetraciji“ u svega dva slučaja.

Jedna druga studija iz 2004. godine pokazala je da 52 odsto intervjuisanih seksualno aktivnih devojaka nije imalo „nikakve prepoznatljive promene na tkivu himena“.

Binarna ideja da smo ili seksualno aktivne i nemamo vidljiv himen ili da nismo seksualno aktivne i imamo ga, naprosto nije tačna.

Kako iskoreniti mit o himenu?

Za početak, mogla bi da se ukaže na neka od ovih istraživanja, kao i da se promeni pravna praksa koje podržava testove devičanstva i spreče zdravstveni radnici da dovode ljude u zabludu.

Problem je što mnoge od ovih ideja ne samo da se šire generacijama, već ih potpiruju ideje koje nužno ne podržavaju naučne poruke.

Ako verujete u kulturološku ideju o nevinosti i podržavate rodnu neravnopravnost koja stoji iza nje, možda će morati da se desi seizmička promena u društvu da biste razmišljali drugačije.

Neki misle da je jedan od načina da se mit okonča jednom za svagda da se himenu potpuno promeni ime, piše BBC na srpskom.

(Espreso)