EVO ŠTA NIKAKO NE SMETE URADITI NA ĐURĐEVDAN!

Đurđevdan je druga slava po broju proslavljanja u Srbiji iza Nikoljdana, a među najvećim je prolećnim praznicima. Prema narodnom, običajnom računanju vremena, Đurđevdan je polutar godine: vreme se računalo od i do Đurđevdana.

Kuće se kite vrbom i zelenilom. Pletu se venci od bilja i leskovog pruća koji se bacaju na kućni krov ili se zakače za kapiju.

Mnogi do ovog prolećnog praznika ne jedu ovčije mleko i jagnjeće meso, a do Đurđevdana ne spavaju u prirodi. Pored toga, mnogi ne muzu koze i ovce do tog dana i na Đurđevdan prvi put pomuzu svu sitnu stoku i prave sir, čija se prva grudva nosi svešteniku da je blagoslovi.

Ako je na Đurđevdan vedro, vjeruje se, biće rodna godina. Ako tada i sutradan pada kiša, leto će biti sušno. Pada li kiša na treći dan, dakle na dan svetoga Marka, leto će biti kišovito.

Đurđevdan je hrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obežava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Prenos moštiju Svetog Đurđa, Đurđic se slavi 16. novembra i na osmom mjestu po broju slavara.

Đurđevdan se od 2015. godine nalazi u Nacionalnom registru Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Poreklo praznika

Đurđevdan je praznik sa jako puno običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obilježava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.

Narodni praznik

Đurđevdan spredstavlja granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobrih useva. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:

• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazna vratnca i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni” – “Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru”. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća”: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – “da bi se sačuvali od grada” (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razne prolećne biljke, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca - “da budu zdrava kao dren”, devojke - “da se momci grabe oko njih”, stariji - “da budu zdravi”, domaćin – “da mu kuća bude dobro čuvana”, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).

Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde su se mladi ljuljali na drenovom drvetu, “da bi bili zdravi kao dren”, a devojke su se valjale po zelenom žitu, “da bi im kosa rasla kao žito”.

Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili “pričešćuju” ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.

Đurđevdanski uranak

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano prije zore, odlazi u prirodu zajednički na “đurđevdanski uranak”, na neko zgodno mjesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored rijeke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mjesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pjesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba”, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac”, koprivom “da kopriva opeče bolesti sa njim”, i selenom “da im duša miriše kao selen”.

Trpeza

Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Oranje brazde oko sela

Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.

Stočarski praznik

Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje ispaše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se “pričešćuju” sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.

Razna vjerovanja

Prije Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak pa omiriše i zakači za pojas, a devojke i mlade za đerdan.

Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao onda se kaže da “na Markovdan spava na tom istom mestu”.

Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo”.

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.

Žene i devojke donesu uveče kući “omaje” tj. vodu sa vodenice, “da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne”, kao omaja od kola, i stave u nju različito bilje a naročito selen, da prenoći, pa se ujutru u njoj kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.

Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).

Praznik Svetog Đorđa

Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu”.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.

Istorija

U vrijeme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka “Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak”.

Đurđevdan je ujedno krsna slava mnogih pravoslavnih Srba i Roma, a, prema narodnoj pesmi, bio je krsna slava i Kraljevića Marka.

Prenos moštiju Svetog Đurđa, Đurđic se slavi 16. novembra i na osmom mestu po broju ljudi koji ga proslavljaju.

(Espreso/GlasSrpske)