NAKON SMRTI SUPRUGA NA POLICI JE PRONAŠLA PISMO: Kada ga je PROČITALA, zapitala se oko nekih STVARI

Polica je i dalje stajala u ormaru bez vrata u trpezariji. Bio je to jedan od projekata uređenja doma mog supruga, dok smo još bili u braku, koji je ostao nedovršen.

Polica je uvek bila natrpana knjigama, priručnicima i slični stvarima. Jednog dana sam rešila da premestim neke stvari, ali kada sam počela da ih pomeram ispalo je neko pismo.

Na koverti nije stajalo ni ima, ni adresa. Otvorila sam pismo i u uglu papira je pisalo "Oprosti" rukopisom mog supruga. Poznajem taj rukopis od svoje devetnaeste godine.

'Oprosti mi'.

Moj bivši je umro pre 8 godina, a dve godine nakon što smo se razveli. Opraštala bih mu mnoge stvari, zbog sebe i zbog naše dece. Zbog njih smo održavali zdravu distancu i neobičnu bliskost. Moja intuicija mi govori da je ovo pismo napisano u periodu kada smo pokušavali da spasemo naš brak.

U pismu je još pisalo i "Trudiću se više", "Želim priliku da ti nadoknadim sve", "Žao mi je".

Volela bih da verujem da je, napisavši ovo, u tom trenutku zaista planirao da pokuša više.

Pismo je napisano na dve strane i u njemu je pisao o našoj prošlosti, budućnosti i o tome kako želi da naša porodica prebrodi sve probleme.

Morala sam da se zapitam šta se dogodilo nakon što je moj bivši suprug napisao ovo pismo, kad ga je ubacio između knjiga. Da li je čekao posebnu priliku da mi ga da? Možda je to trebala da bude čestitka za moj rođendan?

Godinu dana pre nego što se odselio, kad smo 'radili' na našem braku, poklonio mi je sveću za rođendan, jer sam volela sveće. To je bila velika stvar za nas, jer gotovo nikad nije obraćao pažnju na važne datume i gotovo nikad mi nije kupovao poklone.

Rekao mi je kako je isprobavao miris sveća dok nije pronašao miris koji je govorio Emi.

Možda je godinu dana nakon sveće planirao da mi da pismo. Možda nije imao dovoljno hrabrosti da mi da da pročitam i bude iskren i otvoren. U tom trenutku mi se činilo prilično drskim i neopreznim pomisliti da nikada neću pronaći skriveno pismo, ili da je neko od dece neće pronaći.

Tokom dve godine nakon što smo se razveli, pre nego što je umro, svake srede uveče bi pokupio decu i vodio ih na večeru. Uzimao ih je i svaki drugi vikend. Razgovarali smo, šalili se, ponekad se posvađali.

Što da sam karticu pronašla dok je još bio živ? Nedelju ili mesec nakon što je otišao iz našeg doma? Da li bi mi priznao šta zaista misli i da li bismo bili ponovo srećni?

Držala sam karticu oprezno, kao da će mi tinta isprljati prste i umrljati sadašnji život, ostavljajući neizbrisiv podsetnik na prošlost. Kidala sam ga na sitne komadiće i bacila u kantu.

Iskrena izvinjenja nisu bila jača strana mog bivšeg supruga, ali činjenica da je uopšte napisao ovakvo pismo, dokazala mi je da nakon mnogo godina shvatim da nisam potpuno pogrešno procenila muškarca za kojeg sam se davno udala.

"I to je bio najbolji poklon koji mi nikad nije dao", rekla je Emi.

Sada kada znam ovo, žao mi je što se nismo više potrudili. Godine našeg braka su mogle biti mnogo drugačije samo da smo imali hrabrosti da jedno drugom kažemo šta mislimo, iskreno i bez straha.

Sada je kasno, ova lekcija je naučena prekasno, ali želim da dam savet svima koji imaju sličan prblem. Razgovarajte otvoreno, uz malo tuda život može da bude savršen.

(Espreso / Stil/24.Hr)