"GLAVA JOJ BILA DVOSTRUKO VEĆA": Dobila je DIJAGNOZU u 24. nedelji trudnoće i od tad kreće PAKAO!

Gledajući njihovu istoriju, sa sigurnošću se može reći da su jedan drugome bili suđeni od početka. Išli su u isti vrtić, pa u osnovnu školu. Imaju čak i prvu zajedničku fotografiju. Oni stoje na njoj jedno pored drugog, on je u odelu, ona je u prelepoj beloj haljini. Slika kao sa venčanja. Kao deca nisu mogli da posumnjaju da mnogo godina kasnije ovo pravo venčanje neće imati priliku da izgleda tako fantastično. Iako je za njih ionako bilo posebno.

Iako su sve vreme bili bliski, poznavali su se samo sa Fejsbuka. Jednog dana, kada je Ula dodala fotografiju iz teretane, njen budući partner Sebastijan se ponudio da zajedno treniraju. Tako je započela njihova avantura, ne samo ona sportska. Zarazio ju je strašću za trčanjem do te mere da je počela da trči na maratonima. Na svom Instagramu pohvalila se medaljama za koje tvrdi da je osvojila zahvaljujući njemu.

Uvek sam ga molila da pretrči poslednje kilometre sa mnom jer bih odustala. I zaista, u poslednjim maratonima trčao je sa mnom 10 km - priseća se Ula, a Sebastijan dodaje kroz smeh: - Bila je besna na mene jer je već bila iscrpljena, a ja sam trčao i vikao "sad stisni zube, ti to možeš!" Oni su formirali tim iz snova. Da nije bilo toga, nije poznato kako bi njihov život izgledao danas.

- Upoznali smo se 21. decembra, u januaru je Ula iznajmila stan i počeo sam da dolazim kod nje. Posle nedelju dana to mi je bilo besmisleno, jer ionako ostajem s njom od jutra do mraka. I tako smo 6. januara počeli da živimo zajedno.

Ona je kuvarica u vrtiću. Sebastijan radi kao špediter i obožava da jede. Obožavaju programe kuvanja, i eksperimentisanje u kuhinji.

- Teško me je zadovoljiti, pa mislim da je moja ljubav prema hrani pomogla Uli da se razvije u ovom pravcu. Imala je ambiciozan zadatak, jer sam uvek izbirljiv, a ona je to uvek pokušavala da da sve od sebe - smeje se Sebastijan.

Uzeli su kredit, išli sami, polako planirali budućnost. U aprilu 2020. Ula je zatrudnela. Bila je to velika radost.

Od početka trudnoće, Ula se osećala užasno. - Imala sam strašne glavobolje, stalno štucanje, ujutru nisam mogla da ustanem iz kreveta. Kad sam išla kod lekara, čula sam samo: "da, trudna si" - priseća se Ula.

Nakon što se onesvestila u kupatilu, odmah su otišli ​​u bolnicu. - Rekla sam da neću otići dok ne saznam šta nije u redu sa mnom - kaže Ula, kojoj je tada ustanovljena dijagnoza. - Rekli su da je dehidrirala i da joj nedostaje kalcijuma. Takođe ju je pregledao neurolog koji nije otkrio nikakve abnormalnosti. Tek posle mesec dana, kada se onesvestila na pragu lekarske ordinacije, odlučeno je da se mora uraditi magnetna rezonanca - kaže Sebastijan

- Došao je lekar i rekao da je reč o tumoru, fetalnom hemangiomu - kaže Ula, za koju dijagnoza nije iznenađenje. - mirno sam odgovorio da znam. Otkud? pitao je, a ja sam to jednostavno osetila.

Kako je znala? Potražila je informacije na internetu i otkrila da ima puno zajedničkih simptoma. Pre nego što je čula dijagnozu, spomenula je Sebastianu šta pretpostavlja.

Slomio sam se jer je ovde teško učiniti bilo šta drugo - priznaje Sebastijan. - Ali brzo smo počeli da delujemo kako bismo dijagnostikovali stanje Ulino što je preciznije moguće i videli šta možemo dalje.

Kažu da su im lekari predložili da prekinu trudnoću, inače Ula neće preživeti. Bila je trudna 24 nedelje i kategorično je odbila.

Malo kasnije se razvio i hidrocefalus, pa su lekari odlučili na drenažu, što bi smanjilo pritisak u glavi i omogućilo Uli da bude trudna do 32. nedelje. Kada se osećala bolje, otpuštena je iz bolnice. - Posle tri dana šetnje jedva je bila na nogama, morao sam da je držim za bokove jer sam se plašio da ne padne. Nije bilo izlaza, vratio sam je nazad - priseća se Sebastijan

Tokom boravka u bolnici, Ula je neprestano pokušavala da bude aktivna na društvenim mrežama. Na svom profilu svakodnevno je izveštavala kako se oseća, kakvi su joj obroci i kakvo je zdravlje njene bebe. Njeni pratioci videli su kako svakodnevno gubi snagu i razgovara sa sve većim poteškoćama, ali Ula kao da nije marila. "Nada umire poslednja i verujem da ću moći da uživam u Alijinom detinjstvu i adolescenciji" - napisala je ispod jedne od fotografija.

Bila je sigurna da će se brzo vratiti kući nakon porođaja i operacije. - Mislim da će novembar biti optimalno vreme - rekla je u jednom od video snimaka i zatražila preporuku medicinske sestre koja će joj pomoći u svakodnevnim aktivnostima i brizi o bebi. Sebastijan joj je donosio hranu i pobrinuo se da Ula ne smrša. Do 6. meseca trudnoće izgubila je 10 kg.

U 28. nedelji osećala se veoma loše. Jedva je mogla da govori i diše. Ispostavilo se da je imala i upalu pluća i da je beba rizikovala od bakterijske infekcije.

Pozvala je kasno uveče da moraju da naprave carski rez. Došao sam ujutro da se pozdravim sa njom i podržim njen duh. Trenutak kasnije, njihova ćerka je došla na sveta i odmah su joj dali antibiotike - priseća se Sebastijan.

Brak posle anestezije. Svedoci - neurohirurg i bolničarka

Ala je bila na sigurnom, sada je bilo potrebno spasiti Ulin život. Neurohirurg je upozorio da se tumor - iako benigni - nalazio na vrlo teškom operativnom mestu, tik do moždanog stabla, koje je odgovoran za osnovne vitalne funkcije, poput disanja ili čak kašlja. Operacija vrlo visokog rizika.

Nikada nisam žurio da se oženim, ali onda sam odlučio da Uli dam više nade i samopouzdanja da posle operacije neće ostati sama. Hteo sam da joj dodam vetar na krila. A ako nešto pođe po zlu tokom operacije, kao njen momak ne bi mogao da donosim nikakvu odluku o njenom životu ili operaciji - objašnjava Sebastijan

Sve je sam organizovao. Naišao je na empatične ljude koji su mu pomagali oko formalnosti. Razumeli su situaciju.

Mislio sam da će nas svi odbiti, ali službenici i lekari su, uprkos koronavirusu i ograničenjima, bili su od velike pomoći. Nije bilo lako, jer je samo ulazak na odeljenje za neurohirurgiju bilo čudo. Mogli ste da zazvonite i sačekate, ali niko nikoga nije pustio unutra. Mogli ste da zovete telefonom i slušate kako telefon zvoni iza vrata, ali se niko nije javljao - objašnjava Sebastijan.

Prvo je Ula morala da se podvrgne embolizaciji tumora, tj. Odsecanju krvnih sudova. Operacija se dogodila u 10:00 ujutro, a venčanje je trebalo da počne u 15:30. U 15:00 Sebastian je pozvao kancelariju da postoji problem, jer se Ula još uvek nije probudila. Zamolio ih je da dođu što je kasnije moguće i počeo je da traži buduće svedoke. Ušao je u odeljenje i pitao ko će se složiti. Javili su se neurohirurg i bolničarka.

- Službenik se pojavio 15 minuta nakon što je Ula ponovo probudila. Imala je traheotomiju tako da nije mogla da govori, samo je klimnula glavom. Desna ruka joj je bila paralizovana, pa nije mogla ništa da napiše. I otupila je od tableta za spavanje. Da bi bilo šta potvrdila službenici, mučila se da nešto nacrta levom rukom - seća se Sebastijan.

Sebastijan se seća da je pod stresom zaboravio na koju ruku se burme stavljaju. Ušao je brzo na internet da proveri i da se priseti. "Ipak je to bila leva ruka".

- Bilo je divno! - sa osmehom priznaje Ula, koja je dan posle venčanja morala da obavi glavnu operaciju tumora.

"Zamolila sam Sebastijana da našoj ćerki da srednje ime po meni"

Pripremali su se za svaki scenario. - Razgovarali smo o tome da bih mogla umreti, pa sam zamolila Sebastijana da našoj ćerki da srednje ime po meni.

- Pre operacije smo se oprostili, za svaki slučaj. Znao sam da ne pomažem Uli sa ovima, ali s druge strane plašio sam se da se više nećemo videti - slomljenim glasom kaže Sebastijan.

- Posle operacije koja je trajala 10 sati, pozvao me je neurohirurg i rekao da je Ula izgubila puno krvi. Bio je neophodan još jedan zahvat, jer bi srce moglo da joj eksplodira u trenutku. Tada je bilo mnogo teže doći do informacija, niko nije rekao šta se dešava. Sestre nisu mogle da mi daju medicinske informacije, ali sam znao samo da je živa. Stajao sam ispred bolnice ili pokušavao da se ušunjam na odeljenje i ugledam je. U međuvremenu sam putovao do matičara, gde sam obavljao formalnosti u vezi sa venčanjem.

Ćerku je uspeo da vidi samo tri puta. Odveo ju je kući tek dva meseca kasnije. Ula ju je videla samo jednom, neposredno pre operacije.

Kad se probudila, sve što je mogla je bilo da pomera oči

- Lekari ocenjuju njeno stanje kao vrlo ozbiljno. Možda se više neće probuditi. Držite joj palčeve -, prisetio se Sebastijan kako je bilo nakon . Probudila se potpuno paralizovana, pod respiratorom, bez svesti i kontakta .

Kad bi bila u komi, dolazio bi i sedao i samo razgovarao s njom. - Pitao sam lekare šta mogu da uradim dok sam sa njom u sobi kako bi joj pomogao. Preporučili su masiranje i stimulisanje, jer je bolnica pružala samo 15 minuta rehabilitacije dnevno, što nikako nije dovoljno - objašnjava Sebastijan.

Kad se probudila, sve što je mogla je bilo da pomera oči. Zato je na Internetu potražio video zapise o tome kako izvesti limfnu drenažu. Pozvao je fizioterapeute koje je poznavao, pitajući kako da se brine o Uli kako bi joj što pre vratio u normalan život. Koristio je svaki trenutak u bolnici da je stimuliše. Pokazivao joj je video snimke sa pozdravima prijatelja. Nije mogao da prihvati činjenicu da je, Ula u bolnici ležala sama, nepomično, zagledana u plafon.

Glava joj je bila dvostruko veća od normalne

Više nije mogla da ostane u bolnici, gde je bilo puno ljudi koji su mogli da zaraze Ulu bukvalno svim i svačim. Lekari su predložili da je Sebastijan što pre odvede odatle. - Glava joj je bila dvostruko veća od normalne, natekla je, kao da joj je botoks ubrizgan u svaki deo lica. Telo joj je bilo poput želea, jer su se u njoj zadržale sve tečnosti jer je tamo dugo ležala nepomično - objašnjava Sebastijan.

Izlaza nije bilo. Znao je da će se u bolnici, bez rehabilitacije, Ulino stanje samo pogoršati. Pronašao je jedini centar u Krakovu, koji je primao i onkološke pacijente i pod respiratorom. Savršeno rešenje. Troškovi boravka bili su neverovatni, hiljadu. dolara dnevno! Ula se iz tog perioda ne seća ničega. Pune svesti se vratila tek nekoliko nedelja kasnije.

Otišla je u Krakov, on se morao pripremiti za povratak deteta kući. Priprema stana, pranje i peglanje odeće koju Ula nije uspela da pripremi. Srećom, imao je snažnu podršku porodice.

- Moja majka mi je pomagala da se nosim sa svim izazovima, a kada je beba došla kući, moj dvadesetogodišnji brat pomagao mi je - kaže Sebastijan.

Proveli su sate na telefonu. Niko nije razumeo šta govori

Početak boravka u centru za rehabilitaciju nije bio lak. Ula je teško govorila i bilo ju je teško razumeti. Bila je besna kada ju je Sebastijan nekoliko puta zamolio da nešto ponovi. Proveli su sate na telefonu kako bi saznali šta joj treba, šta da joj donesu.

- Nije mogla da se složi sa negovateljicama, od kojih su većina bile Ukrajinke koje nisu govorile poljski. Bio je to veliki komunikacijski haos - priseća se Sebastijan tog vremena.

U novembru je Ula započela veliki napredak. Na Instagramu je čak snimila i video gde je, govoreći skoro bez daha, pozdravila svoje sledbenike. - Bila sam veoma umorna, jer je rehabilitacija ponekad trajala i po šest sati, ali zahvaljujući tome krenula sam dalje. A kada je Sebastijan došao sa bebom, to mi je dalo vetar u leđa - priseća se Ula.

Zaista sam želela da se vratim kući jer nisam videla ćerku i Sebastijan mi je jako nedostajao. Nadala sam se da ću se vratiti za Božić, ali nisam uspela, pa sam bila besna - kaže Ula.

U januaru je Ula razvila upalu pluća i ponovo otišla u bolnicu u Krakovu, gde se ispostavilo da tumor nije u potpunosti uklonjen tokom operacije. Dakle, Ula se suočava sa daljom dijagnostikom i neizvesnošću.

"Ovo mi je najviše nedostajalo kad nije bio sa mnom"

Zbog visokih troškova u centru (jednodnevni boravak je 1.000 PLN. (25.000 dinara) I žudnje za porodicom, Ula se vratila kući, iako njeno stanje i dalje loše. Hrani se kroz sondu direktno u stomak, mora koristiti respirator i potrebna joj je traheotomija jer nije u stanju da guta.

Kako danas izgleda njihova stvarnost

- Pa, Sebastijan brine o dve žene, maloj i?velikoj, a ja se trudim da stanem na noge - sa osmehom kaže Ula, koja svakodnevno intenzivno vežba sa fizioterapeutima.

- Za nekoliko dana postigla je napredak koji mesec i po dana nije postigla u centru. Bliskost deteta i mene daje joj snagu. Imala je puno vežbi u centru, ali nakon toga je ležala ispred televizora sa telefonom u ruci. Kod kuće ima puno podrške i aktivira se sa svih strana - primećuje Sebastijan koji se budi u 6 sati ujutro i prvi put sedne da se odmori posle 23 sata.

- Nije lako, ali znam da vredi, jer što se ranije Ula oporavi, pre mogu i ja da se odmorim - smeje se Sebastijan i dodaje: - Srećom, mala Ala, uprkos činjenici da je prevremeno rođena beba, lepo se razvija i nema problema. Mega je snažna, aktivna i pokretna. Daje nam puno snage i da nije bilo nje, vreme čekanja na Ulu bilo bi mnogo teže.

- Volim Ulin smisao za humor koji je nije napustio ni posle operacije. Volim njenu ambiciju, težnju ka ciljevima, otvorenost. Osim toga, lenja sam osoba, a sada sam prinuđen da budem u stalnom pokretu, a Ula mi daje snagu - kaže Sebastijan za porady.sympatia.onet.pl .

- Veoma je inteligentan, što je od početka osvojilo moje simpatije, radoznao je i puno čita, a zatim mi priča razne priče. To mi je najviše nedostajalo kada nije bio sa mnom - kaže Ula.

Neka Ulain tumor ovog puta nestane

Najveći san? - Pa da Ula izađe iz toga, a ostalo će nekako ići - priznaju. Sebastijan će okončati odmor za šest meseci, ali shvata da kada se vrati na posao neće moći da ostavi Ulu samu sa detetom. Troškovi rehabilitacije, lekova, higijenskih proizvoda i opreme iznose 20.000 PLN mesečno (511.000 dinara), zato su i osnovali prikupljanje sredstava koja će im omogućiti da ispune svoj san o Ulinom oporavku.

Njihov život se preokrenuo za nekoliko meseci, ali ne sumnjaju da će ići ponovo u dobrom smeru.

(Espreso/Najžena)