ŽENE SU SE BUDILE U BOLOVIMA, SA UŽASNIM TRAGOVIMA PO SEBI: U selu se preko noći dešavalo nešto JEZIVO

Manitoba je mesto u Boliviji u kojoj živi oko 1800 ljudi u koloniji koja beži od savremenosti i modernosti.

Osnovno sredstvo prevoza su manje kočije jer je u koloniji zabranjeno voziti automobil ili motor, zbog čega bi ministri i biskupi prekršitelja kaznili progonom. Na prvi je pogled reč o jednoj mirnoj i misterioznoj zajednici, no to se promenilo 2009. godine. Te je godine u ovoj maloj hrišćanskoj koloniji Menonite grupa muškaraca optužena za napad na 151 ženu i devojčicu.

- Kod nas o toj zajednici važi mišljenje da se ljudi dižu u šest i rade do 21 sat, da su pobožni, ne plešu i ne konzumiraju alkohol. Kada sam primio taj poziv nisam mogao da verujem - priseća se Fredi Perez, istražitelj koji je radio na tom slučaju.

Ali nešto nije bilo u redu, osećali su to mnogi koji su živeli u Manitobi.

- Po noći bi čuli pse kako laju, no kad bi izašli vani, nismo mogli da vide ništa - rekao je muškaraca nazvan Abraham, koji je 2009. godine imao kćeri, tinejdžerke.

- Ujutro bi se ne bi mogli probuditi jer smo bili pod sedativima, nismo se mogli pomaknuti. Nismo znali šta se dogodilo, no znali smo da se nešto dogodilo. I dogodilo se to više puta - priseća se.

Dok su roditelji bili pod sedativima, njegove kćeri napali su muškarci koji su provalili u njihove kuće. Devojke su zbog sramote i straha ćutale. I niko nije znao šta se događa, piše BBC.

- Zbog svojih verskih uverenja misli su da se u koloniju uvuklo neko zlo, ujutro bi se budile s glavoboljom i sa semenom po telu. Bez donjeg rublja. O tome nisu pričale s nikim, iz straha da bi im rekli da se u njihovu kuću uvukao vrag - rekao je Perez.

No neke su žene ipak progovorile, i njih je ubrzo bilo sve više i više. U Boliviji ovakvih kolonija ima 90 i temelje se na poljoprivredi, a većinom su samoodržive i poput su države u malom. Menonite svoje korene vuku do 16. veka i Holandije i Nemačke. Oni su pacifisti, veruju u jednostavan život. U Boliviju su stigli u potrazi za religioznom slobodom, zemljom i izolacijom, preko Rusije, Kanade i Meksika. Na put bi se odvažili u trenucima kada su pomislili da im je ugrožena autonomija.

Uz brojne prijave o seksualnim napadima i silovanjima među tako malom populacijom, stanovnici Manitobe suočili su se sa takvim nivoom kriminaliteta toliko šokantnom da se ne može ignorisati. Ti su događaji preuzeli celu koloniju. Jedne julske noći pre deceniju, mladi je muškarac uhvaćen u nečijoj kući. Zarobili su ga lokalni muškarci i zatim optužili i druge Menonite, sve iz Manitobe osim jednog.

Abraham kaže kako su, pre nego su ih predali bolivijskoj policiji, muškarci zločine priznali i ispričali detalje tih stravičnih događaja. Silovanih je do 200 .

- Rekli su mi da su provalili u moju kuću i radili šta god su hteli. Četvorica njih - rekao je.

Ubrzo su i devojke priznale svojim roditeljima i tako potvrdile ono što su rekli muškarci.

- Moje se kćeri sećaju da se nešto dogodilo, no nisu znale šta. I rekle su nam za bolove u vagini i nogama - kaže Abraham.

U sudskim dokumentima priče slične njihovima ispričale su i druge žrtve. Žene i devojčice silovali su različiti muškarci, jednu za drugom. Nekada bi pronašle krvavu krpu koja nije bila njihova, neke su pokušavale vrisnuti, ali nisu mogle. Pravo je pitanje šta se tu dogodilo?

Supstanca koju su identifikovali i koju su navodno koristili napadači dolazi od jedne tropske biljke, dobro poznate u Latinskoj Americi, a Menonite farmeri koriste ju kako bi anestezirali bika pre kastracije.

U koloniji su ju muškarci pošpricali po sobi, kroz prozor, pre nego bi ušli. Učinak je dramatičan, posebno na pamćenje. Neko će znati da se nešto ružno dogodilo, no neće se moći setiti toga.

Margarete sada sedi ispred prozora, danas dobro osiguranih šipkama. Govori jednom vrstom nemačkog, dijalektom starom stotinu godina. Većina žena u koloniji ne govori španski, retko napuštaju farmu i nemaju gotovo nikakvog kontakta sa Bolivijcima.

- Ne mogu vam reći koliko je to bilo strašno. Rekli su mi da se to u mojoj kući dogodilo više od jednom. Sa pet žena. Jednom sam videla neke muškarce u mraku, uperila svetiljku u njih, no nisam ih prepoznala - priseća se.

Dok je biskup odbijao psihološku pomoć za žene jer je mislio da im ne treba ako nisu bile svesna, tužitelji su pripremali svedoke. Retko je koja žena htela da svedoči, jer su sramežljive i ne žele kontakt sa spoljnim svetom. No 2011. godine prevladale su te strahove i započelo je suđenje.

- Imale su snage suočiti se sa svojim silovateljima i optužiti ih licem u lice. To me impresioniralo - rekla je jedna od sutkinja Gladis Alba.

Žrtva je bilo još i više, smatra, a među njima i muškaraca.

- Može ih biti više od 200. No neke se i dalje skrivaju, nisu otišle na ispitivanje, jer se ženama Menonite teško udati ako su imale seksualne odnose. Zato su mnogi roditelji ćutali, i govorili "To se nije u našoj kući dogodilo" - kaže Perez.

Na suđenju je trebalo biti devetero muškaraca, no jedan je pobegao ubrzo nakon hapšenja. Sedam njih je u avgustu te godine, osuđeno na po 25 godina zatvora zbog silovanja. Jedan je dobio 12 godina zbog nabave droge s kojom su uspavali žrtve. Još su osuđena dvojica. Svi su smešteni u zatvor Palmasola, na rubu Santa Kruza. Iza betonskih zidina zatvoreno je 7000 muškaraca. Dozvoljene su im bračne posete, a najmanje dvojica su osnovali porodicu dok su odsluživali kaznu.

Manitoba muškarci i dalje negiraju da su silovatelji.

- Samo zato što su im roditelji rekli da nas moraju optužiti. Čak su ih vodili u školu i učili španski kako bi nas mogle optužiti na sudu. Mislim da su nas optužili jer smo bili siromašni, nismo se mogli braniti. Kad su me uhvatili rekao sam im da sam devac, i da je to sve laž, no svejedno su me zatvorili. Bez ikakvog dokaza. Pretili su mi, i gotovo nedelju dana me držali u koloniji pre nego što su me odveli u policiju - rekao je danas 31-godišnji Franc Dik.

Nije retko da optuženi negira zločin koji mu se stavlja na teret, no u ovom slučaju, bilo je niz priča koje bi mogle potvrditi njihovu. Neki će tako reći da optuženici nisu bili popularni u Manitobi, i da je kolonija platili sistemu da ih zatvori. Ostali veruju da su oni bili žrtveno jagnje puno šireg sistema silovanja, a neki sumnjaju i u upotrebu tog spreja.

- To je njihov pogled. No napisali su priznanja na svom jeziku, i opisali kuće koje su opljačkali, i koga su silovali. Što se poklapa sa forenzičkim istraživanjima na žrtvama - naglašava Perez.

Sutkinja je uverena da su doneli ispravnu odluku. Danas se nije puno toga promenilo, i dalje veruju da ih težak rad odvodi u raj, i moraju poštovati stroga pravila. Ako se otkriju mobilni telefoni će se zapaliti, a zbog slušanja muzikeosoba može biti premlaćena. No njima su spremni oprostiti, i primiti ih nazad.

- Naši ministri kažu da moramo oprostiti pa čak i ako je neko počinio zločin. Zato su poslali ljude da vide mogu li im pomoći - rekao je Bernard Dik.

Lobiranje za njihovu slobodu u koloniju je uvuklo nervozu i tenzije.

- Puno ih ljudi podržava, ako mi žrtve progovorimo, ti će to muškarci čuti i pretiti našim porodicama - rekla je jedna žrtva.

Da to nije dobro rešenje smatra i Abraham, otac silovanih devojki.

- Do nedavno su pretili ljudima, i to iz zatvora. I govorili šta će da urade kada izađu. Vođe kolonije žele ih osloboditi no ja kažem Ne - rekao je.

Kritičari tvrde da konzervativne menonitske kolonije često ne razlikuju greh i zločin, tako da se u slučajevima seksualnog zlostavljanja počiniteljima oprašta ako kažu da im je žao.

Johan Fer, jedan od Manitobinih ministara, to poriče.

- Silovanje je jedan od najvećih greha - kaže on.

- I to je zločin - to nije nešto što možemo da rešimo unutar kolonije.

Neki će reći i kako su svedočanstva žena bila lažna, pa da su i sada odrasle žene spremna da svedoče u korist muškaraca. Kazne im se mogu smanjit uz nove dokaze i novo suđenje, no do sada ništa nije počelo. Muškarci moraju odslužiti najmanje 16 godina i osam meseci, pa bi se i nakon toga moglo vidjeti koliko je snažna njihova moć opraštanja.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)