IZLAGANJE OVOJ MATERIJI OD DECE STVARA UBICE! Kada odrastu u OVAKVOM OKRUŽENJU, njihova budućnost postaje NASILJE

Slučaj otrovane vode u američkom gradu Flintu jedan je od najstrašnjih u modernijoj američkoj istoriji.

Populacija tog grada, većinom afroamerička, bila je dugo izložena zagađenoj vodi koja je u sebi sadržala visok procenat olova - što je izuzetno opasno i ima dalekosežne poslednice na one koji su izloženi ovoj materiji. Vlasti nisu ništa preduzele.

Povišeni nivoi olova u krvi kod dece povezani sa nizom zaostataka u razvoju i problemima u ponašanju. Još zlokobnije, to bi takođe moglo povećati kriminal.

Kevin Drum i drugi su tvrdili da je izlaganje olovu izazvalo visoku stopu kriminala tokom 1980-ih i ranih 1990-ih. Iako su postojali sugestivni dokazi o povezanosti te dve pojave, argumet u prilog tome u istraživačkim krugovima i političkim krugovima nije stekao mnogo snage. Međutim, tvrdnja da izloženost olovu uzrokuje kriminal nedavno je postala mnogo jača.

Hipoteza koja povezuje olovo i kriminal tvrdi da je izloženost olovu u mladom uzrastu ostavlja decu sa problemima kao što su poteškoće u učenju, ADHD i problemi kontrole impulsa; i da ti problemi uzrokuju da počine zločin kao odrasli - naročito nasilni zločin.

Već dugi niz godina, glavni izvor olova u životnoj sredini bio je olovni benzin: izduvni gasovi iz automobila taložili su se kao prašina na putevima, ali i na obližnjem zemljištu. Kada je olovo uklonjeno iz benzina, nivoi olova u okolini su pali, a deca su izbegavala izlaganje olovu koji je izazvao ove razvojne probleme.

Oko 20 godina kasnije, kada su ta deca postala mladi, stopa kriminala je pala. To, tvrde pristalice ove ideje, objašnjava tajanstveni i uporni pad kriminala koji počinje početkom devedesetih u SAD. To je intrigantna ideja - pogotovo zato što nemamo bolje objašnjenje za velike projene u stopama kriminala tokom ovog perioda.

Nekoliko studija je pronašlo korelacije između izlaganja olovu i kriminala, na različitim nivoima geografije (od naselja do nacija). Ali korelacija, kao što svi znamo do sada, ne podrazumeva uzročnost. Glavni izazov u ​​merenju uticaja olova na kriminal je da je izlaganje olovu u visokoj korelaciji sa različitim indikatorima vezanim za siromaštvo: loše škole, loša ishrana, loša zdravstvena zaštita, izlaganje drugim toksinima iz okoline i tako dalje. Ti drugi faktori mogu nezavisno uticati na kriminal.

Izazov za ekonomiste bio je da odvoje efekat izlaganja olovu efektima svih onih drugih stvari koje su povezane sa izlaganjem olovu. Pravi eksperiment - gde su neka deca nasumično izabrana da bi odrasla sa visokom izloženošću olovom, a drugi ne - ne dolazi u obzir. Tako su ekonomisti otišli ​​u lov na prirodne eksperimente - događaje ili politike koje dele sličan profil dece. I našli su ih. Mnogi radovi razmatraju efekte izloženosti olovu prema maloletničkoj delinkvenciji i stopi kriminala, koristeći različite empirijske pristupe i društveni kontekst. Svi imaju prihvatljive (ali veoma različite) kontrolne grupe, i sve ukazuju na isti zaključak: izlaganje olovu dovodi do velikog povećanja kriminalnog ponašanja.

Jedan od ovih radova razmatra efekte izloženosti olovu na gradski kriminal, koristeći podatke iz SAD-a iz ranog dvadesetog veka. Autori, Džejms Feigenbaum i Kristofer Miler, primetili su da je jedan od primarnih načina na koji su pojedinci izloženi olovu tokom ovog perioda pijaća voda koja se pumpa preko olovnih cevi. Ali nisu svi gradovi imali vodeće cevi.

Ako je grad bio daleko od najbliže rafinerije olova, verovatno bi imale cevi napravljene od drugog materijala. Poređenje mesta sa i bez olovnih cevi moglo bi nam omogućiti da procenimo uticaj izloženosti olovu kriminalu, ali bismo se brinuli da su mesta u blizini rafinerija olova sistematski različita na neki način koji bi mogao da zbuni naše procene: možda su podložni većem zagađenju. ili su bogatiji.

Da bi se ovo rešilo, autori su iskoristili još jednu zanimljivu činjenicu: olovo procuri u vodu kada je voda kisela. Ovo postavlja lep prirodni eksperiment koji sortira inače slične gradove u tretirane i kontrolne grupe koje su nam potrebne. Oni koji imaju olovne cevi i kiselu vodu su tretirana grupa (njihove populacije su bile izložene olovu u vodi za piće). Kontrolne grupe su gradovi sa olovnim cevima, ali bezkiselinske vode, i gradovi sa kiselom vodom, ali bez olovnih cevi.

Koristeći ovaj eksperiment, autori procenjuju uticaj izloženosti olovu na stope ubistava koje kasne za 20 godina (kako bi se deci dalo vreme da odrastu). Oni otkrivaju da izlaganje populacije vodi u svojoj vodi za piće uzrokuje mnogo veće stope ubistava 20 godina kasnije, u odnosu na slična mesta gde su deca izbegavala takvo izlaganje.

Ove nove studije nam pružaju uverljive dokaze da će trajna izloženost olovu u zajednicama širom zemlje imati dugoročne troškove za društvo. Ali oni takođe pružaju dokaze da možemo učiniti nešto da pomognemo deci koja su bila izložena visokim nivoima olova, i da su koristi od takvih intervencija daleko veće od troškova.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/brookings.edu)