SVI PRIČAJU O ČERNOBILJU, A U RUSIJI SE 1957. DESILA JEDNAKO VELIKA NUKLEARNA KATASTROFA: Za nju ipak niko ne zna

Planetarno popularna serija "Černobilj" svet je podsetila na katastrofu koja je mogla da zbriše Evropu, ali i na užasne posledice sovjetskog sistema koji je zakazao u koštacu sa ovakvim problemom.

Međutim, manje je poznato da čerboljska katastrofa nije bila jedina koja je zadesila SSSR. Godinama ranije, došlo je do incidenta u Majaku, i to je poznato kao Kištimska katastrofa.

Ovaj incident se dogodio 23. septembra 1957, a u pitanju je treća najveća nuklearna katastrofa u istoriji. Međutim, pošto se odigrala za vreme Hladnog rata, duboko u Uralskim planinama, Sovjeti su uspeli da je zataškaju tako da ni same žrtve nisu znale šta im de dogodilo.

Čak je samo ime katastrofe zabluda - nesreća se zapravo dogodila u gradu koji se zvao Čeljabinsk-65, koji je devedesetih preminenovan u Ozjosk.

U tom mestu je posle Drugog svetskog rata izgrađena fabrika Majak, za proizvodnju plutonijuma koji se koristi u nuklearnom oružju. Za nju niko nije znao sem samih radnika. Oko fabrike, koja je imala šest reaktora, brzo je nikao grad, jer Sovjeti nisu marili za opasnost koju radijacija ima po ljude, a o tome se i malo znalo. U trci sa Amerikancima, samo su želeli da što pre stvore nuklearni arsenal.

Fabrika je od početka vođena nemarno, i opasno. Radioaktivni otpad su bacali u reku Teču, a čvrsti otpad, koji je imao opasne isparevine, bacali su oko same fabrike. Radnici su nosili malo zaštitne opreme, a veruje se da su mnogi bili zapravo prisiljeni na rad kao politički zatvorenici.

Prvi manji incident se dogodio već 1953. godine, a otkriven je kada je radnik oboleo, i zbog opekotina od radijacije izgubio obe noge. Još četiri radnika su bila ugrožena.

To je bio samo prvi od mnogih incidenata u fabrici, ali najgori se dogodio 1957. godine. Sistemi za hlađenje Majana su otkazali, a niko nije primetio dok nije bilo prekasno. Ekspodirao je tenk sa otpadom i poslao radioaktivni materijal u vazduh, a on je pao na površinu od 20.000 kilometara kvadratnih. Iako je na tom području živelo 270.000 ljudi, evakuisano je samo 11,000 ljudi, i to kroz dve godine!

Oni koji nisu evakuisani morali su pod prisilom da očiste ostatke radioatkivnih materijala, unište useve i stoku, a to su radili bez ikakve zaštite.

Sovjetski seljaci iz mesta Korabolka mislili su da je počeo nuklearni rat kada su videli eksploziju. Uskoro je 300 meštana od njih 5.000 umro zbog trovanja radijacijom. Kada su došli da evakuišu ostale, spašavali su samo etičke Ruse. Tatari, koji su činili gotovo polovinu populacije, ostavljeni su na zagađenom području, a mnogi veruju da su sovjetskim vlastima poslužili kao eksperiment. I u susednim selima uskoro je porastao broj obolelih od raka, a dolazilo je i do genetskih anomalija i drugih bolesti.

Zapad za ovu katastrofu nije znao do 1976, kada je ruski disident Žores Medvedev to objavio u časopisu. Ali, tek nakon sloma SSSR se saznala cela istina.

I bacanje radioaktivnog otpada u reku Teču je imalo strašne posledice. U selu Muslumovo, koje takođe nije skroz evakuisano, oni koji su ostali bili su eksperiment vlastima koji su želeli da vide kako nuklearno oružje utiče na ljude. Taj eksperiment je postao javan 1992. godine. Pedijatri su tada utvrdili da 90% dece iz Muslimova ima genetske abnormalnosti, a samo 7% je bilo zdravo.

Majan je prestala sa radom 1987, ali danas se opet koristi za obrađivanje višaka nuklearnih goriva koji stižu iz cele Rusije. Danas su mere predostrožnosti ovde na daleko višem nivou.

Svu razmeru ove katastrofe je, zbog cenzure koja postoji i danas, teško utvrditi, ali nam može pokazati koliko nemarnost prema ljudima može biti opasna, a posbeno nas uči šta je zapravo najopasnije - vlast koja cenzuru vešto i često koristi.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/mentalfloss.com)