ARHEOLOG REŠIO MISTERIJU STARU 2400 GODINA! Pomoću kostura jednog čoveka otkrio je neverovatan istorijski događaj

Čim im je Anagnostis P. Agelarakis saznao za taj kostur, nije mogao da odoli i krenuo je da istražuje to ubistvo tako detaljno da ga se ne može drugačije nazvati nego forenzičkom istragom više od 2400 godina u prošlost.

Agelarakis je arheolog, stalni predavač na Univerzitetu Adelfi u Njujorku. Ono što ga je fasciniralo bio je jedan od 57 kostura pronađenih na grčkom ostrvu Tasos u Egejskom moru. Kosturi su pronađeni u grobovima uz arheološko nalazište antičkog naselja. Ispalo je da su mrtvi sahranjeni ili u pojedinačnim ili skupnim grobovima, da su živjli između 4. i 1. veka pre Nove ere, a jedan od njih bio je takav da je Agelarakis na njemu napisao naučni rad "Pogubljenje stiraksom u antičkom Tasosu".

Kostur je pripadao muškarcu koji je u trenutku smrti bio u svojim 50-im godinama života, snažan i krupan, jer je u tom antičkom gradiću bilo uobičajeno da se svi bave fizičkim poslovima. I za veštog promatrača njegov se kostur isticao po tome što je imao rupu u donjem delu grudne kosti. Tu je očito došlo do zabune koju je razrešio Agelarakis. Zabune zato što prirodnu rupu u tom delu grudne kosti ima oko pet posto populacije ljudi i, kao i mnoge druge tako specifične osobine, bioarheolozi i mnogi drugi stručnjaci, takve specifičnosti, koje se prenose nasledno, koriste za određivanje srodnosti između živih ili češće mrtvih, a bez DNK analize, čime si mogu prištedeti uzorak za analizu koji se pri genetskog analizi uništi.

Agelarakisu je na prvi pogled bilo jasno da to nije taj slučaj.

- Odmah je bilo jasno da ovo nije slučaj anomalije u razvoju grudne kosti nego mehanički prouzrokovan otvor, nastao delovanjem oružja - napisao je u svom radu.

On je uočio da su ivice rupe u kosti oštrih uglova i da čine otprilike sedmougao što je značilo da rupa uopšte ne izgleda onako kako bi izgledala da je reč o kosti koja se normalno razvijala ili da je nekim slučajem bila reč o povredi koja bi zarastala, pa bi se ivice zaoblile. Modernim rečnikom, Agelarakis je u tom trenutku pronašao dokaz da je bila reč o pokušaju ubistva, možda i o ubistvu. Tako je krenuo istraživati zločin.

S obzirom na mesto rane i na to da nije bilo znakova zarastanja, pala je osnovana sumnja na zločin. Neke stvari, međutim, nisu bile sasvim raščišćene, a i corpus delicti uvek je, ako je dostupan, jedan od ključnih, ako ne i ključnih elemenata kaznenog postupka. Agelarakis je zato odlučio da utvrdi o kojem je oružju bila reč. Uzeli su povređeni deo grudne kosti, ispunili ga voskom i tako dobili trodimenzionalni model jednog dela predmeta koji je prodro u kost. Tako iskusnim arheolozima kao što su bili on i kolege, odmah je bilo jasno: čovek je proboden u prsa kopljem koje je na vrhu imalo brončani šiljak stiraks. Bila je reč o direktnom pogotku, tačno posred prsne kosti, spektakularno preciznom. I zbog toga Agelarakis još nije bio zadovoljan.

Ali mu je pala na pamet nova ideja. On i društvo krenuli su analizirati pod kojim okolnostima bi bilo verovatno da se čovek nalazi u takvoj poziciji da pretrpi ovakav udarac. Izradili su model gornjeg dela ljudskog trupa, sve od veštačkih materijala, ali takvih koji su po fizikalnim svojstvima skoro savršeno oponašali ljudska tkiva – kožu, rebra, ostale kosti, pluća, razno vezivno tkivo, tetive... I krenuli su svojim modernim stiraksom isprobavati, tačnije rečeno probadati, "telo", odnosno model od veštačkih materijala.

Na kraju su zaključili da je najverovatnije reč o snažnom udarcu koplja sa stiraksom. "... pri čemu je primatelj udarca bio onemogućen u kretanju, i to ili u uspravnom položaju uz tvrdu površinu ili klečeći s rukama vezanima na leđima ili na tlu ležeći", zaključio je.

Arheolog je utvrdio, oko 2400 godina nakon zločina, da je taj čovek u 50-ima ubijen u egzekuciji, vezan, praktično poput streljanja. Nema šta nije utvrdio; da je vrh koplja prodro 7,5 centimetara u telo, da je ubica koplje morao gurnuti ili hitnuti silom koja odgovara potisku mase od 227 kilograma i da se koplje kretalo brzinom od 2,7 metara u sekundi.

OK, a motiv? I to je istražio. S obzirom na to da je očito bila reč o pogubljenju, jer je zavezani čovek očito mirno čekao svoju sudbinu, zapravo hrabro, može se reći prkosno, a sahranjen je u gradu, bilo je jasno da nije mogla biti reč o nekakvom zločinu po zakonima Tasosa. Da je proteran ili osuđen na smrt, ne bi smeo biti sahranjen u polisu Tasosu. Arheolog je znao kakav je bio Tasos u to vreme. Ostrvo u Egejskom moru, smešten nedaleko od obale na kojoj su ležali Trakija i Makedonija, a samo malo dalje Persijsko carstvo. Prevedeno, bio je to odličan strateški položaj, savršen za trgovinu, pa je i ostrvo bilo bogato.

No, to što je bio bogat, značilo je da se oko njega često ratovalo. Njegovi stanovnici učestvovali su u pobuni protiv vlasti Persijskog carstva početkom tog veka. Samo nekoliko decenija posle, pobunili su se opet, ovaj put kao članica grčkih gradova država iz Delskog saveza. Dve godine Atina ih je opsedala i onda slomila. Oduzela im je posede na kopnu, brodove, porušila zidine. Ostrvo je bilo u tom položaju sve do pred kraj tog veka kada u Atini počinju izbijati revolucije raznih oligarha. Tasos se pobunio, oslobodio Atine, pristupio savezu Sparte i tako izdržao sve do 407. godine pre Nove ere, kada je ostrvo opet palo pod Atinu, dve godine posle opet po Spartu i to se tako razvlačilo sve dok se nije izrodilo u spor između Filipa II Makedonskog i Atine.

U svemu tome za ovu priču s forenzičkim istraživanjem ubistva ključna je 407. godina pne. Te godine je atinski general Trazibul oštro kažnjavao određeni broj pobunjenika u gradu na ostrvu, zaredala su pogubljenja u gradu. I u tom pokolju stradao je i ovaj čovek.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)