NAJVEĆA ERUPCIJA NAŠEG DOBA: Da li je ovaj drevni VULKAN potopio Atlantidu?

Najveća vulkanska erupcija ikada, ili najveća vulkanska erupcija ove geološke ere, koja traje 12.000 godina, bila je erupcija Tere.

Ta erupcija je bila veća od Vezuva, Tambore i Krakatoe. Katastrofalni događaj, koji je označio kraj Minojske civilizacije, Mediteran je zavio u mrak i maglu na duže vreme.

U toj su erupciji, navodno, koreni mita o Atlantidi, izgubljenom ostrvskom svetu, ili pak izvor biblijskih deset egipatskih zla kao što su crvena reka i zatamnjeno nebo.

Tokom hiljada godina detalji o samoj erupciji pomalo su se "pogubili" tako da niko ne zna kada se tačno erupcija dogodila.

Gotovo je sigurno da je to bilo pre 3.500 godina. Postoje dokazi iz egipatskih arheoloških nalazišta (pisani izvori) o tome kako je reč o 16. veku pre Hrista. Materijali sa Santorinija (a to je zapravo Tera) pokazuju da se cela stvar odvila vek pre.

Godinama su se stručnjaci borili s time da "pomire" različite podatke. Pepeo izbačen iz vulkana nataložio se širom Mediterana i danas ga se može naći na tlu. Upravo su ti slojevi tla temelj novog istraživanja koje su sproveli naučnici sa univerziteta Arizona.

To je jedan od temeljnih problema arheologije - kako s tačnošću znati kada se u istoriji nešto odigralo. Međutim, arheolozi imaju svoje strategije. Od godova drveća koje su kao USB s informacijama o klimi i klimatskim promenama, sve do datiranja izotopom ugljenika - to je određivanje starosti organskih materija na temelju razmere broja atoma stabilnog ugljenikovog izotopa 12C i radioaktivnog izotopa 14C. Kalibracija je od kritične važnosti da bi datiranje ugljenikom radilo, a tokom godina naučnici su napravili "krivulju" kako bi prema informacijama o atmosferskom ugljeniku (izvučenima iz drva, koralja i kamena) koji su poznati imali bazu podataka koju se itekako mnogo koristi da se "locira" vreme kada je nešto nastalo.

- To su sve novi koraci u tome kako razumemo vreme - kaže Šarlot Pirson, profesorica dendrokronologije na Univerzitetu Arizona, i jedna od autorki rada.

Pirson i njene kolege merili su izotop 14C u individualnim stablima niza vrsta koje dugo žive, od borova u Kaliforniji do hrastova u Irskoj, posebno iz doba kada je, navodno, erumpirala Tera - između 1700 i 1500 godina pre Hrista.

Organski je materijal, pronašli su, nekoliko decenija mlađi od onog što se pre mislilo. To je maleni pomak u golemom vremenskom okviru, ali i više nego pomaže u rešavanju misterije Tere.

Ali, svakako je prerano za neke definitivne zaključke.

- Svi novi podaci i informacije su dobrodošli, ali postoji jako puno upitnika dok iste rezultate ne dobiju drugi laboratoriji, - kaže Stjuart Maning, profesor klasične arheologije na Kornelu, koji je jako dugo studirao Tera eksploziju ali nije upleten u ovu studiju univeziteta Arizona.

Kako bi se se kalibrirala kriva trebaće puno više podataka iz više izvora, a ima i novih arheoloških dokaza iz Egipta koji bi mogli pomoći u definisanju godine kada je vulkan grunuo.

Ako se svi ti izvori poklope, erupcija i sloj pepela koji je napravila, pomoći će u tome da se neverovatno davni događaj napokon datira.

- Ljudi žive jako brzo. Nismo ovde dugo, i događaji koji utiču na ljudsko društvo, dogode se u godini ili dve. Ako ćemo zaista studirati njihov uticaj na prošla društva, onda nam trebaju dobro napravljene vremenske linije- kaže Pirson.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)