ENGLESKI LUDAK KOJI JE RATOVAO ZA TITA I UBIJAO NEMCE LUKOM I STRELOM: Priču o Džeku Čerčilu je NEMOGUĆE IZMISLITI!

U Drugom svetskom ratu su se, rame uz rame sa jugoslovenskim borcima, protiv fašista borili i brojni Britanci.

Ipak, ime jednog od njih nije zabeleženo ni na jednom spomeniku, a upravo ovaj heroj je nacistima zadao puno problema. U pitanju je Džek Čerčil, koga su zvali i "Ludi pas".

On je bio prvi i jedini koji je naciste ubijao iz zasede lukom i strelom, i koji je čak nekoliko puta bežao iz zarobljeništva.

Uprkos svim prognozama, ovaj čovek je uspeo da preživi rat, a koliko je to bilo spektakularan uspeh pokazuje podatak da su ga vojnici Vermahta dobro upamtili na svakom pojedinom položaju i borbi još otkako je krajem 1939. u sklopu Britanskih ekspedicijskih snaga sa saborcima iz Mančesterske regimente otputovao u Francusku kako bi tamo eventualno sačekao nemačku ratnu mašineriju.

Imao je tada 33 godine, bio je iz loze vojnika po britanskim kolonijama, kao što je i sam rođen u Hong Kongu i što je služio u Burmi. Samo, umesto da provede život u vojsci, radije je bio, prvo, urednik novina u Nairobiju u Keniji, potom foto-model, istovremeno i glumac u nekim manjim filmskim ulogama.

U „Lopovu iz Bagdada“ 1924. glumio je služeći se lukom i strelom, kojima je i inače tako dobro rukovao da je u predvečerje rata, 1939., na Svetskom streličarskom prvenstvu u Oslu predstavljao svoju zemlju.

Onog dana 10. maja 1940. Čerčil je doživio svoje vatreno krštenje u borbi. Tog dana Treći Rajh je napao Francusku, a na granici u tornju kod mesta L'Épinet, skoro na samoj atlantskoj obali Francuske, vojnike Vermahta čekao je „Ludi pas“ Čerčil.

Posmatrali su kolonu kako im se približava i u jednom trenutku kazao je svojim vojnicima:

- Prvog Nemca skinuću svojim lukom!

To je trebalo da bude signal za paljbu, a tako je i bilo. Pogodio je strelom nemačkog vojnika, a onda su se zaređali rafali ostalih Britanaca.

I dok je širom zapadne Evrope divljao nacistički Blickrig, Čerčilu nije padalo na kraj pameti da se preda. Sa svojim ljudima krenuo je u gerilske pohode na Nemce, uništavao im položaje, skladišta, u stvari, lako je zamisliti zašto je četiri godine posle mogao da oseti da se među partizanima u Dalmaciji našao među braćom po oružju.

Tih dana 1940. jedan od kolega pitao ga je zašto tako tvrdoglavo u svaku akciju sa sobom vuče luk sa strelama i mač. Čerčil mu je na to odgovorio:

- Gospodine, smatram da je svaki vojnik koji u akciju ide bez svoga mača, nedolično odeven.

Nisu to bile previše romantične bitke. U jednoj od akcija Čerčila je metak iz nemačkog mitraljeza pogodio pravo u vrat. Uprkos tome, nije se povukao, nego se i ranjen nastavio žestoko tući u bici za Dankirk.

Kao što je uopšte u rat otišao kao dobrovoljac, tako je i na Dankirk išao dobrovoljno se javivši, u sklopu britanskih komandosa. U jednoj od akcija zaradio je Vojni krst za hrabrost jer je sam iz nemačke zasede spasio ranjenog britanskog vojnika.

To da je jednog od nemačkih vojnika tada ubio mačem zapravo je lako moguće, dok onaj deo kako je potom bez vatrenog oružja pobio i ostalu osmoricu, verovatno je samo legenda.

Potom je 27. decembra 1941. vodio napad komandosa na nemački garnizon u Vagsoju u Norveškoj. Vodio je svoje komandose koji su se iskrcavali u amfibijskom napadu.

I kad su pristali u morski plićak, izvadio je gajde kako bi ohrabrio svoje ljude, ali i kako bi svi videli kako je on odličan lik, pa je skačući u more do koljna zasvirao „Marš ljudi Kamerona". A onda je prestao, zaurlao:

- Komandosiiiiiiiiiiii!!!!

Zatim je bacio granatu i poveo ih u napad. Dva sata posle poslali su poruku da je položaj osvojen.

Na sličan način, naoružan mačem, lukom i s gajdama, vodio je svoje ljude 1943. tokom savezničke invazije na Siciliju. U Molini je potom, opremljen na isti način, u pratnji svog kaplara upao u grad urlajući: „Komandosiiiiiii!!!“, zauzeo artiljerijsku bateriju kako bi Saveznici osigurali put prema Salernu, lično je zarobio 42 nemačka vojnika i sproveo ih nazad u zarobljeništvo. Tog dana njegovi ljudi su zarobili ukupno 163 vojnika, ko zna koliko su ih još i ubili i uopšteVermahtu su napravili teški haos.

A onda se, nakon što su se vratili u pozadinu, setio da je u Molini zaboravio svoj mač. Nije imao druge, morao je nazad. Pa je pronašao svoj mač i vratio se. Ali na pola puta naletio je na američke trupe koje su tek napredovale prema Salernu. Amerikanci se nisu baš najbolje snalazili i pitali su Čerčila, koji se zadovoljno vraćao sa svojim pronađenim mačem, da ih povede u taj prvi napad. Bile su to savezničke trupe za proboj, a on je tamo bio već dva puta.

- Ja idem svojim putem i ne pada mi na kraj pameti tamo da se vraćam po treći prokleti put - kazao im je. Objašnjavao je posle kako je postigao to da mu se predaju 42 Nemca. Ispalo je da bi im se prišuljao s mačem u ruci, da bi vojnika zgrabio s leđa, stavio mu mač pod grlo i onda s njim išao prema položajima ostalih, držeći ovoga kao živi štit. Bio je uveren da je otkrio dobitnu formulu:

- Ako si iznad njih po činu, ako im mašeš mačem i govoriš im dovoljno glasno i jasno što da rade, oni će vikati: 'Javol!' i činiće sve što kažete.

Nekoliko meseci posle, u 1943., tačnije na Staru godinu, susreo se s Ficorijem Maklinom, konzervativnim plemićem koji je po nalogu Vinstona Čerčila tada bio u posebnoj misiji kod Tita kako bio, prvo, proverio od kakvog je materijala Tito, potom kakav su materijal partizani, i vojno i politički, i konačno vredi li s njima krenuti u savezništvo.

Maklin je, nije istorijska tajna, bio fasciniran Titom i njegovim partizanima. Džeku Čerčilu je poverio vrlo osetljiv zadatak, da ode na Vis i izvidi mogućnost da i Saveznici ostrvo koji je tada bio tek koji mesec pod vlašću partizana, koriste kao svoju bazu. S Visa su Čerčilovi komandosi krenuli u oslobađanje Brača u septembru 1944. i oslobodili ostrvo. Samo, bez zapovednika „Ludog psa“.

Tog dana Čerčil je, sad već kao brigadir, poveo 1500 vojnika iz 26. dalmatinske divizije, sa još dve jedinice britanskih komandosa. Iskrcali su se bez problema, s planom da se domognu nemačkih položaja podno Vidove gore. Nemci su ih čekali čvrsto ukopani i, kad su im došli u domet pušaka, osuli su po njima paljbu iz doslovno svega što su imali. Bitka je trajala neko vreme, padale su sasvim ozbiljne žrtve i zapovedništvo 26. dalmatinske u jednom je trenutku odlučilo da je pametnije da pričeka noć, pregrupiše se i nastavi ujutro. Samo, nisu računali da im je s britanske strane saveznik „Ludi pas“.

Udario je po svome u svoje gajde, označio juriš svojim komandosima i krenuo napred. Da je vrag odnio šalu shvatio je i on tek nakon što ga je rafalom greškom zasuo jedan RAF-ov Spitfire. Pa se povukao.

Ujutro su i partizani i britanski komandosi krenuli u novi krvavi napad, ali Nemci su se i dalje žestoko opirali. Padale su velike žrtve na sve strane i napred su uspeli da se probiju samo „Ludi pas“ Čerčil i sedmorica preostalih britanskih komandosa.

Svi ostali već su ili poginuli ili bili ranjeni, kao i mnogi partizani koji su se probijali zajedno s njima. Ubrzo je bilo jasno da tog dana Brač još neće biti oslobođen. Samo, Čerčilu nije padalo na kraj pameti da se povuče.

Pucao je do poslednjeg metka prvo iz automatske puške. Pa kad je sprašio svu municiju, nastavio je iz pištolja. Ostao je poslednji na položaju, a kada je ispucao i poslednji metak iz pištolja, zgrabio je gajde i zasvirao škotsku pesmu iz 18. veka „Will ye no come back again?“.

Tek tada su Nemci uspeli da ga, na njegovom položaju, pogode iz minobacača. A čak niti tada nisu uspeli da ga raznesu, nego ga je jedan geler okrznuo po glavi. Bio je to verovatno jedini mogući način da ga zarobe, da ih dočeka u nesvesti.

Kad su Nemci videli koga su uhvatili, pale su im vilice do poda; ne zato što bi „Ludi pas“ bio baš tako popularan, nego zato što su mislili da je u rodu samom Vinstonu, ratnom premijeru tada već najvažnijeg saveznika partizana i Tita.

Zato su ga tretirali s punim poštovanjem i s posebnom pažnjom. Zato su ga i poslali u Berlin na ispitivanje. Danas možemo samo zamisliti kako se Džek Čerčil tamo proveo, na saslušavanjima usred nacističkog carstva kojemu je preostalo još samo nešto više od pola godine postojanja. Kad su nacisti zaključili da su divljeg, nesalomljivog i ekscentričnog britanskog komandosa kojeg su zarobili na dalekom Jadranu, dovoljno izmaltretirali, pretučene ostatke poslali su u Sahenhausen, u koncentracioni logor. Narednih mesec dana proveo je u okovima, što je – realno – bio jedini način za sprečiti takvog tipa da im pobegne.

Navodno su ga držali zajedno s drugim istaknutim zarobljenicima; Kurtom fon Šusnigom, bivši kancelarom Austrije, i još nekim preživelima iz predratne, demokratske nemačke prošlosti.

Bio je septembar kad je Čerčil, sveže okovan u logoru, šmugnuo čuvarima, neprimetno prokopao put ispod žice pod naponom i pobegao prema Baltiku.

Istovremeno, na Braču su oporavljeni njegovi komandosi i partizani lomili otpor Nemaca u novom napadu na ostrvo. Ovaj put su i uspeli. Čerčil je bežao s još jednim britanskim vojnikom, pilotom RAF-a, i uhvatili su ih u poslednji tren, nekoliko kilometara od obale Baltičkog mora, nadomak Rostoka.

I opet su ih vratili u Sahenhausen. Do aprila 1945. nemačke linije su se već toliko raspale pod udarima Crvene armije s istoka da su zarobljenike prevezli u zatočeništvo u Tirol u Austriji. Tamo su stvari postale doista gadne.

Tamo su zarobljene savezničke vojnike čuvali SS-ovci i u jednom trenutku, kako je bilo jasno da se Treći Rajh raspada, zarobljenici su postali uvereni da ih SS-ovci nameravaju da ih pobiju, svih 140 zatvorenika. U tim slutnjama najverovatnije su imali pravo, kao što su imali pravo i kada je njihova delegacija o tim svojim zlim slutnjama obavestila Viharda fon Alvenslebena, iz sastava Vermahta.

Čovek je istog trenutka sabrao dva i dva, razvlastio SS, poterao ga i zapravo sačuvao živote zarobljenih vojnika. Potom ih je Alvensleben još i oslobodio, a Džek Čerčil, ujesto da pričeka Saveznike nekoliko dana, pešice se zaputio prema Veroni gde je pronašao Amerikance.

150 kilometara je prevalio sa skoro ni sa čim drugim osim loncem za kuvanje u kojem je usput pripremao ono što je skupio s okolnih polja i po šumama. Tako je prešao Alpe. Uskoro je rat u Evropi završio, pa je požurio stići do Burme, još jednom se pošteno potući, ovaj put protiv Japanaca.

Sa žaljenjem je konstatovao da su, dok je on stigao u srce Azije, Amerikanci već spržili atomskim bombama i Hirošimu i Nagasaki.

- Da nije bilo tih prokletih Amera, mogli smo da ratujemo još 10 godina - kazao je tada, možda čak i misleći ozbiljno iako mu jeste teško palo što je zakasnio na taj front.

Vratio se u Veliku Britaniju i sledeće godine je s navršenih 40 godina završio padobransku obuku i postao zapovednik 5. (Škotskog) padobranskog bataljuna. Umro je 1996. sa 89 godina.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)