POJEO SAM IM SINA I MOLIO SAM IH DA MI OPROSTE: Jeziva ispovest aktera velike tragedije (VIDEO)

Na današnji se dan, 13.oktobra 1972., dogodila jedna od najmračnijih epizoda preživljavanja u istoriji. Urugvajski avion sa 40 putnika i 5 članova posade srušio se u nenaseljeno područje Anda, u samoj blizini granice Argentine i Čilea.

U njemu je bila državna ragbi ekipa mladih, njihovi prijatelji, porodica i saradnici, a avion se srušio ranog jutra u izuzetno teškim vremenskim uslovima.

Od ukupno 45 putnika, 12 ih je poginulo pri samom udaru u tlo, a petoro ih je umrlo sledećeg jutra od posedica rana zadobijenih pri padu.

Roberto Canessa (63) jedan je od preživelih u nesreći, a u svojoj knjizi o iskustvu koje mu je promenilo život opisao je kako su jeli umrle da bi preživeli.

Ragbi ekipa "Christian Brothers" iz Urugvaja putovala je u Čile, a među njima je bio i Canessa, pedijatar i kardiolog, koji je 40 godina nakon nesreće svoju ispovest odlučio podeliti s celim svetom.

Canessa je u vrijeme nesreće imao 19 godina. Gledajući kroz prozor aviona osjetio je kako nešto nije u redi, turbulencija je bila sve jača i avion je propadao - nikako nije mogao doseći odgovarajuću visinu.

Iako su bili u strahu, putnici nisu ni slutili da bi se moglo dogoditi ono najgore, a odjednom je tišinu presekao zvuk snažne eksplozije i čuo se zvuk drobljenja metala.

- Čvrsto sam se držao za sedište i molio da me spasi. Čuo sam krikove oko sebe i sve je bilo puno dima i vatre - ispričao je Canessa. Ugledao je svojeg prijatelja Gustava Zerbina.

Još jedna tragedija - 17 dana nakon pada

Putnici su bili razbacani oko aviona kad da su se nalazili u centru uragana. - I ti si živ, uzvikivali smo zajedno. Zatim smo pokušali pronaći još preživelih.

Bilo je jako hladno i otvorili smo kofere kako bi pronašli topliju odeću.

U to sam vrijeme bio student medicine u Urugvaju. Bio sam ragbi fanatik i krenuo sam s timom na utakmicu. Bili smo mladi, srećni i zdravi, a u sekundi se sve promenilo - priča Canessa.

Lavina, koja se na njih obrušila 17. dana nakon nesreće, usmrtila je još nekoliko ljudi. U narednim je nedeljama jedan po jedan mladić umirao, a izgledi za preživljavanje poslednjih 16 ljudi s aviona bili su nikakvi. Jedan po jedan su umirali od smrzavanja i gladi.

Pogledajte dokumentarni film napravljen po sećanjima i iskustvu preživelih:

Bili su zaglavljeni na 3600 metara nadmorske visine u surovom planinskom terenu, gubili su svaku nadu za spas, a i spasilačke ekipe odavno su prestale verovati da je neko preživeo nesreću, već su tek povremeno proveravali područje, tražeći olupinu i ljudske ostatke.

Preživeli su napravili su ono što su mislili da nikada neće - Jeli su ljudsko meso.

Zalogaj koji je promenio sve

Susreli su se s temperaturama koje su dostizale i do 40 stepeni ispod nule, pokušavajući naći utočište u ostacima aviona, ali nikako se nisu mogli ugrejati. - To je bio jedini izvor proteina i masti koji smo imali. Bilo je odvratno. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na podu. Morao sam zgrabiti komad mesa svojeg prijatelja i pojesti ga da bi preživio.

Kroz oči našeg civilizovanog društva, to je bila jeziva i odvratna odluka - rekao je Canessa. Temperature su bile jako niske i smrzavali su se.

Nisu lako doneli odluku da jedu meso poginulih, ali nisu mogli drugačije. - Lomio sam se. U tom sam se trenutku pitao je li bolje da umrem.

Setio sam se majke i poželeo se što pre vratiti kući. Tada sam imao i devojku Lauru s kojom danas imam troje djece. Progutao sam komad i to je bio ogroman korak nakon kojeg se ništa nije dogodilo - rekao je Canessa i naglasio da mu je najveću snagu ulila želja da njegova majka ne prolazi bol zbog gubitka sina, bol kakvu je on osjetio dok je gubio prijatelje, piše Daily Mail.

Sami su potražili spas

Spašeni su tek nakon 72 dana i to nakon što su se Canessa i Nando Parrado spustili u dolinu i pronašli pomoć.

Trebalo je proći dva meseca da shvate, ako se ne spase sami, spasiti ih neće nitko drugi. - Pozdravili smo se i s prvim znakovima svitanja krenuli u našu smrtonosnu misiju. Imali smo na sebi nekoliko pulovera i pantalona. Bez problema smo ih navukli jer smo već izgubili jako puno kilograma.

Na leđima smo imali improvizovane vreće za spavanje od izolacijskih vlakana aviona. Nosio sam i ragbi čarapu puno hrane - trake smrznutog ljudskog mesa koje smo odrezali, s mnogo muke i boli u duši, s tela naših smrznutih prijatelja. Moj prijatelj Nando i ja nosili smo ragbi čizme, jastuke iz aviona koristili smo kao skije, a svaki je nosio komad konopca i štap. Iskreno, nismo imali pojma što bi nam moglo trebati za takav put. Planina je stajala pred nama poput zida, a zrak toliko rijedak da smo morali stati svakih nekoliko koraka - opisao je Roberto Canessa.

Bili su uvereni da će umreti na svom putu, ali odlučili su kako je to bolje nego ostati kraj olupine, jedući svoje prijatelje i poznanike sve dok više ništa neće imati za pojesti, umirući od gladi.

"Um i telo počeli su nas izdavati sedmi dan. Koža mi je poprimila zelenkastu boju, a prsti su mi počeli crneti od hipotermije. Ali, taj dan, bilo je 16 časova, a sunce je još uvijek sjalo. Moralo je nestati pre pola sata. "Nando, to znači da smo možda sišli s planine! Tamo! Tamo je izlaz! uzviknuo sam. Noć je pala u 19 časova", napisao je Canessa u knjizi. Iduće jutro i dalje su se spuštali s planine - ugledali su prvog guštera, prvo zelenilo, srušeno drveće, otiske čizama... 'Uspećemo, zar ne?' upitao me Nando. Jedino je duša važna... Stigli su u civilizaciju, kad su s druge strane reke ugledali kauboja. Nisu znali kako preći reku, a on im je dobacio kamen zavezan za papir i olovku.

Na njemu su napisali ko su i šta im se dogodilo. On se vratio s još konja pa su tako spašeni. Jedna od najgorih stvari koju su morali napraviti je bilo suočavanje sa svim što se gore dogodilo - osobito kanibalizmom.

'Kada sam došao kući u Urugvaj, hodao sam od vrata do vrata mojih prijatelja i objašnjavao njihovim porodicama šta smo sve preživeli i zašto smo morali učiniti to što smo učinili da bi ostali živi', napisao je.

Opisao je i kako je posetio Gustava i Raquel Nicolich, čiji je sin bio teško povređen i umro je u lavini koja je pogodila avion nakon nesreće. Kada je shvatio da će umreti napisao je pismo svojoj devojci u kojem između ostalog stoji da je na kraju krajeva jedino duša važna i da svoje telo nudi onima koji imaju šanse preživeti.

O njihovoj borbi za život u hladnim Andama snimili su i kultni film 'Preživeli':

Slična sudbina pogodila je i čileanske rudare koji su 2010. ostali zatrpani i zarobljeni u rudniku četiri nedelje , koji su navodno takođe pribegli kanibalizmu. Na razgovor s njima i psihološko savetovanje došli su preživeli s kobnog leta u Andima.

(Espreso.co.rs / Express.hr)