OVAJ ČOVEK JE PREŽIVEO PAD AVIONA I KANIBALIZAM KOJI LEDI KRV U ŽILAMA: Bio je PRIMORAN da jede MRTVE LJUDE a onda

Pad aviona u kojem je urugvajski ragbi tim "Old Kristijans" putovao u Santjago u Čileu da odigra utakmicu sa svojim prijateljima-navijačima, tema je niza dokumentaraca, igranih filmova, a sada i hit-serije. U oktobru 1972, dogodila se jedna od najvećih sportskih, a i generalno,avionskih nesreća u istoriji.

Avion sa sportskim timom i prijateljima srušio se u Andima, a oni koji su preživeli taj pad više od 70 dana su se borili sa strašnim vremenskim uslovima, sa glađu i bili su primorani i na kanibalizam. I to nije bilo sve strašno što im se dogodilo u tom stradanju.

Neverovatnu priču o toj drami otkrio je Karlos Karlitos Paez u intervjuu za emisiju "Minutes With" i prenosimo vam najznačajnije detalje te priče kakva se teško može i zamisliti i razumeti, a nezamislivo je kako je bilo onima koji su to proživeli i preživeli.

"Bol u stomaku kao posledica toga što ne jedem ništa je nepodnošljiv. I u tom trenutku smo shvatili da svi dolazimo na istu ideju. I svako je razmišljao o njoj, a nije rekao ni reč. Prva osoba koja je to izgovorila je Nando Parado, kada sam mu rekao da više nemamo bilo kakvu zalihu hrane. Rekao mi je 'Karlitose, ja ću da pojedem pilota'.

Pauzeova priča počela je u Montevideu, gde je, kako kaže, bio razmaženi sin jednog od najpoznatnijih ljudi u državi. "Rođen sam i dorastao sam u Montevideu. Očevo ime bilo je Karlos, pa su mene svi znali kao Karlitosa, sina čuvenog slikara. Mogu da kažem da je bio veoma popularan, jedna od najpopularnijih osoba u Urugvaju. Bio sam razmaženo dete. Tačnije, veoma razmaženo, jer bih dobijao doručak u krevetu i imao sam dadilju. Takav mi je bio život do 18 godine, a onda se potpuno promenio. Tada je Svevišnji promenio scenario naših života"

Sve se dogodilo u oktobru 1972. Posle jednog avionskog leta više ništa nije bilo isto u njegovom životu, a i u životima ostalih koji su preživeli pad u Andima.

"Išao sam u irsku školu, Koledž hrišćanske braće. Stvorila se prilika da odem na taj let, koji se nije ticao samo ragbi utakmice, već je ideja bila da povedem što više drugova, da bi put bio jeftiniji.

Bila je to prilika da mi svi tinejdžeri putujemo u drugu zemlju, a ne samo da gledamo ragbi, već i da kupimo odeću, da izađemo sa devojkama ili bar da probamo da izađemo sa njima. Možete zamisliti koliko smo bili euforični. Mislili smo da je ceo svet u našim rukama i bio je to trenutak potpune sreće, oproštaj od adolescencije i zavisnosti od naših roditelja".

"U avionu je bilo 40 putnika i pet članova posade. Što se tiče putnika, bilo je 35 muškaraca i pet žena, rođaka nekih putnika. Ukupno nas je bilo 45. Bio sam srećan kada sam se ukrcao, voleo sam avione. Trebalo je da letimo iz Montevidea u Santijago u Čileu i trebalo je da preletimo Ande, planinski venac. Trebalo je da prespavamo u Mendozi, poslednjem gradu pre Anda, jer bi vreme moglo da bude veoma loše da bismo tog dana preleteli Ande.

Plan je bio da nastavimo sledećeg dana. U svakom slučaju, avion je poleteo prema Čileu, počeo je da prelazi Ande, a ja sam sedeo do prozora. Rafael Ečavaren sedeo je do mene i pitao me da li možemo da se zamenimo, da bi napravio fotografije za svoju devojku.

Bilo mi je teško, s obzirom na to koliko sam bio razmažen, da se odreknem mesta kraj prozora, ali bio sam najmlađi tamo i hteo sam da pokažem koliko sam zreo. Reagovao sam i pompezno i rekao 'Naravno, Rafaele, sedi, uopšte mi ne smeta'.

Srećan je seo na mesto do prozora, a ja sam pokušao da sakrijem od svih koliko sam bio ljut. A taj čin zamene mesta sedenja je razlog zašto sam ja sada ovde, a on nije.

Nekoliko minuta posle toga, jedan od vojnih članova posade rekao je da moramo da vežemo sedišta jer ulazimo u turbulenciju. I zaista, vezali smo se, a avion je počeo da se trese. I odjednom smo osetili da avion upada u ogroman vazdušni džep, jer smo propali 600 metara iznenada. Bili smo mladi i naivni i vikali smo 'Ole', kao da smo na borbi bikova, a kada se ponovilo propadanje, viknuli smo 'Ole', ali je tada uzbuđenje preraslo u strah.

A, onda je strah prerastao u paniku. Čuli smo zaglušujuću buku motora, 'nos' aviona se uzdigao i osetili smo najstrašniji udarac koji možete da zamislite. Avion je donjim delom i krilom udario planinu. Prepolovio se na dva dela, nastavio da leti, a onda se prednji deo aviona srušio niz planinu kao sanke niz padinu i tako je išao oko dva kilometra. Čudom, nije udario ni u jedan kamen na putu ka dole.

Da jeste, rezervoar sa gorivom bi eksplodirao. Ipak, pamtim da sam počeo da se molim kada sam osetio udarac unutar aviona. Pomislio sam - neću dugu molitvu da govorim, neću stići, izgovoriću samo 'Zdravo Marijo' i uspeo sam da završim tu molitvu kada se rezervoar zaustavio na sigurnom.

Naravno, mnogo toga se dogodilo dok sam se molio - avion se prepolovio, jeziva hladnoća je prodrla, nastao je apsolutni haos i ljudi su leteli na sve strane, dok se avion nije iznenada zaustavio. Svi smo bili zgnječeni između metalnih konstrukcija i trebalo je vremena da shvatimo šta nam se dogodilo".

Avion je pao sa visine od 3.500 metara. Da li Karlitos pamti koliko ljudi je poginuli i kakve su povrede zadobili oni koji su preživeli?

"Računajući one koji su poginuli u padu i one koji su poginuli kasnije te noći, samo je 27 od prvobitnih 45 putnika doživelo sledeći dan. U životu nisam video mrtvu osobu, a odjednom sam bio okružen mrtvim ljudima i živima koji nariču, a sve to na minus 25 stepeni Celzijusa, bez ikakvih potrepština, u potpuno nepoznatom okruženju.

Roj Harli, jedan od preživelih, smatra tu noć paklom, jer je bila užasna. Bili smo smrtno promrzli, preplašeni i gladni do smrti, nisam imao majku, oca, ni dadilju. A, kada je ta užasna noć prošla i kada je došla subota, bila je divna na Andima, a mesto naše nesreće bilo je kao sa švajcarske razglednice. Bili smo okruženi planinama. Kao u amfiteatru, okruženom planinama, ispred nas je bila dolina...

Predeo je bio prelep, ali i paradoksalno dramatičan, jer je smrt bila svuda ko nas i nismo imali bilo šta, zato što vojni avioni ne prevoze hranu kao komercijalni, već smo imali samo konzervu morske ribe, za nas 27, dve ili tri čokolade, imali smo jedno piće, ali tek za čašicu".

"Spasilačke službe su odmah krenule u akciju, ali im od njih nije bilo pomoći. "Tog dana videli smo dva aviona iznad nas, preleteli su nas i mislili smo da su nas videli, slavili smo, vikali, ubeđeni da su nas videli. Roberto Kanesa i ja popili smo pola flaše viskija, uvereni da su nas uočili iz aviona.

Počeli smo tako da ih čekamo da dođu po nas, a zadatak Gustava Nikoliča bio je da sluša radio i da čuje odakle dolaze po nas. I iznenada, desetog dana, Gustavo je čuo vesti da je potraga za nama prekinuta. Došao je do mene, verovatno zato što sam bio najmlađi. Ovako je tekao razgovor:

-"Karlitose, imam dobru vest za tebe"- "O čemu se radi Gustavo?", pitao sam ga. "Upravo sam čuo da je spiker čileanskog radija rekao da je potraga za nama otkazana i da će je Urugvajci nastaviti u februaru, kada se otopi sneg", kazao je. "Kako je to dobra vest, ku*kin sine? Kako? Nemamo ništa kod sebe".

"To jeste dobra vest, Karlitose, jer znači da sada moramo sami sebi da obezbedimo potrepštine", odgovorio je. "Ali nemamo ništa kod sebe", "Moraćemo da ih napravimo"!

"U tom trenutku se naša priča promenila, kao i naš stav. Prestali smo da čekamo i počeli smo da delamo. Tada smo shvatili da je to priča koju mi moramo da ispišemo i da možemo da se oslonimo samo sami na sebe, jer nas je ceo svet napustio ili nam je tako delovalo".

Grupa stradalnika odmah je počela da se organizuje. "Među nama su bila trojica studenata medicine, Roberto Kanesa, Gustavo Zerbino i Dijego Storm, preuzeli su uloge lekara, pomagali su ranjenima. Roj Harli, student inženjerstva, bio je dovoljno spretan da izvuče sedišta iz olupine i da napravi antenu za radio.

Adolfo Strauč smislio je da hodamo po snegu koristeći jastučiće za sedenje u avionu da bi nas održali zagrejanim. Zbog snega su pekle oči, pa je sekao delove aviona i pravio naočare.

Izmislio je i način da dobije vodu jer je veoma teško topiti sneg na minus 25 stepeni. Stavljao je sneg na metal, izazivao efekat ogledala da bi tako kap po kap dobijao vodu... Svako je umao ulogu, moj zadatak je bio da napravim barikadu oko olupine da hladnoća ne bi prodirala. Svako je imao svoju dužnost i osećao se korisnim".

Međutim, glad je postajala sve veća, a u jednom trenutku su morali da počnu da jedu posmrtne ostatke poginulih.

Strašna glad primorala ih je na kanibalizam

"Glad je tamo drugačija. Glad koju osećamo sada kada nema ručka nije ista kao tamo, gde nisi jeo danima. Sve što osećaš je bol u stomaku, a ako ne jedeš - umrećeš. Izgubiš osećaj potrebe da pojedeš sendvič. Taj bol u stomaku koji dolazi kao posledica toga da ništa ne jedeš je neizdržljiv. Tada smo shvatili i svi smo istovremeno dolazili do iste ideje. Svi smo razmišljali o tome, ali niko nije rekao ništa. Prva osoba koja je to naglas rekla bio je Nando Perado, kada sam mu rekao da u skladištu za hranu više nije bilo ničega.

"'Karlitose, ja ću da pojedem pilota', rekao mi je i bila je to normalna stvar koju je mogao da izgovori u tim trenucima, jer je izgubio majku i sestru u nesreći. Svesno ili ne, imao je nešto protiv pilota, pa je bio prirodni zaključak da bi svako to uradio na njegovom mestu.

Uz to, nismo znali članove posade, a ostali stradali bili su nam prijatelji. Tada sam shvatio da i ja razmšljam o istom, ali pošto sam bio najmlađi, nisam se usuđivao da to kažem naglas. Rekao sam to Adolfu Strauču u momentu potpunog kukavičluka.

"Adolfo, Nando je lud, hoće da pojede pilota", rekao sam, "Ne Karlitose, to nije ludost. Moji rođaci i ja došli smo na istu ideju".

"Kada smo desetog dana nakon pada čuli da je potraga otkazana, tada je počela da nam se rađa ideja da je jedina mogućnost koja nam preostaje da se hranimo svojim mrtvim saputnicima, nije bilo drugog načina. Prva stvar koju smo uradili bio je dogovor da ako neko od nas umre, drugi mogu da koriste njegovo telo. Uradili smo to jer smo imali dva sveta prava - pravo da živimo i pravo da se vratimo kućama".

Kanibalizam je učinio to njihovo stradanje potpuno nezamislivim. "Vaši prioriteti se naglo menjaju u tim okolnostima. Počneš da ceniš porodicu, svoj život... Borio sam se za svoj život, a onda vidiš stvari drugačijim, nisam se usudio da plačem, ne smeš sebi da dopustiš da osetiš bol. To je naš odbrambeni mehanizam".

A onda im se dogodilo nešto još strašnije - ogromna lavina snega se srušila na njih. "Iskreno, to mi je bio najteži dan čitave priče. Osetio sam kao da nas je Bog napustio i zabo nam nož u leđa.

Srušio nam se avion, otkazana je potraga, počeli smo da jedemo naše mrtve saputnike, a povrh toga u tri časa popodne iznenada smo čuli zvuk poput stampeda konja koji juri niz planinu. Odjednom su tone snega udarile u ostatke aviona i zakopale nas. U Urugvaju nismo imali sneg i nismo imali pojma da bi tako nešto moglo da se dogodi. Svi su bili zatrpani, osim Roja Harlija i mene.

Pogledali smo jedan drugog i samo što nismo rekli 'Samo smo mi ostali'. Roj je uspeo da se oslobi iz snega, a onda je izvukao mene. Zajedno smo iskopavali druge i našli smo moja dva prijatelja mrtva. Jedna jedina pozitivna stvar nakon te lavine je to da smo ostali u malim grupama. Naša grupa od pet nerazdvojnih drugova spala je na trojicu, druga grupa četvoro bliskih prijatelja spala je na dvojicu, a preostala grupa od tri osobe spala je samo na jednu.

Od tog trenutka postali smo svi jedna grupa. Naša grupa postala je jedino i postali smo najbolji primer timskog rada. Dali smo najbolje što možemo i znali da samo tako možemo da se izvučemo"

Posle toga su tri dana povezivali kablove sa dva kraja aviona, nadajući se da će moći da osposobe ili uspostave radio-vezu, ali je taj pokušaj bio osuđen na propast.

"Usledio je 60-i, najvažniji dan čitave priče. Parado, Kanesa i Vizintin su krenuli da hodaju i poneli su moju vreću za spavanje, koju sam savršeno napravio, bolje od Kristijana Diora, i koja je bila najvrednija stvar koju sam do tada napravio u životu.

Pošli su, Parado se vratio i rekao mi 'Karlitose, pre nego odem hoću da poljubim krstić na tvojoj brojanici' i rekao mi je uz to najpotresniju stvar: "Karlitose, dajem ti svoje patike i poneću drugi par, a obećavam ti da ću se vratiti. Ako se ne vratim i ako umrem, možeš da koristiš tela moje majke i sestre da preživiš".

"Dakle, ne samo da je otišao da rizikuje da možda umre tražeći pomoć, već je dao dozvolu da se hranimo najvrednijim što je imao, svojom majkom i sestrom. Samo bi ogromna osoba bila u stanju da tako nešto uradi", rekao je Karlitos.

Tročlana ekspedicija koja je krenula po spas kretala se tri dana, sve do njihovi saputnici u dnu planine nisu od njih videli samo tačke. Vratila se samo jedna, bio je to Vizintin i rekao je da kada su se popeli na vrh, umesto zelenih dolina Čilea videli su samo planine i još planine. Preostala dvojica, Parado i Kanesa, su mu uzela hranu i poslala ga nazad, uz poruku da će oni ići napred dok ne umru.

Prošlo je 70 dana od pada aviona i 10 dana od kada nije bilo nikakve vesti od Parada i Kanese, kao i tri dana do Božića, a Karlitos je nekontrolisano plakao. "Imao sam osećaj da su njih dvojica stigli na neko dobro mesto. Uključili smo radio i čuli smo glas urugvajskog ambasadora koji je rekao da su se Fernando Panado i Roberto Kanesa ponovo pojavili. Zamislite kakav je bio osećaj za nas čuti ta dva imena, značilo je to da je sve gotovo i da je stigla sloboda"

Parado i Kanesa prešli su čak 61 kilometar za 10 dana po Andima dok nisu našli pomoć. Sedam dana im je trebalo da dođu do Čilea i išli su rekom dok nisu naišli na jednog konjanika koji im je pružio pomoć. Kanesa je u trenutku spasavanja imao 44 kilograma, što je duplo manja težina od one koju je imao kada se ukrcao u avion.

"Ne možete zamisliti kako smo se grlili, plakali oko radija... Njih dvojica su ušli u helikoptere da bi navodili pilote gde da nas nađu. Obrijao sam se, iskasapio sam lice, ali sam se obrijao. Stavio sam gel u kosu, jer je to bila jedina stvar koju nismo jeli i spremio sam svoju torbu. Čekali smo helikoptere duže nego što smo mislili, a onda su se pojavili. Ništa nismo videli, a zvuk je postajao sve glasniji dok nismo videli dve velike mehaničke ptice.

Dvojica spasilaca su se spustila konopcima i odmah su počela da me traže:

"Ko je Karlito Paez, ko je Karlito Paez?"- "Kako dođavola znaju ko sam ovde posle 70 dana... Viknuo sam 'Ja sam!", "Imam dva pisma za tebe gospodine".

"Otvorio sam pisma i u prvom pismu je pisalo 'Dragi Karlitose Migel, kao što vidiš, nisam odustao od tebe, čekam tvoj povratak sa čvršćom verom u Boga nego ikad. Tvoja majka u Čileu, tvoj stari". Nije bilo boljeg osećaja od toga posle očeve poruke. U drugom pismu je pisalo "Momci, šaljem vam poklon za Božić, spasilački helikopter".

Jedino je duša važna

Po povratku u civilizaciju najteže im je palo suočavanje sa stvarima koje su morali da uradi kako bi preživeli.

- Kada sam došao kući u Urugvaj, hodao sam od vrata do vrata mojih prijatelja i objašnjavao njihovim porodicama šta smo sve preživeli i zašto smo morali učiniti to što smo učinili da bismo ostali živi - napisao je Kanesa.

Opisao je i kako je posetio Gustava i Rakel Nikolič, čiji je sin bio teško povređen i umro je u lavini koja je pogodila avion nakon nesreće.

Kada je shvatio da će umreti napisao je pismo svojoj devojci u kojem između ostalog stoji da je na kraju krajeva "jedino duša važna" i da svoje telo nudi onima koji imaju šanse da prežive.

(Espreso/alo/Slobodanka Ćorić/prenela P.V.)