EVO ŠTA SE DESILO SA DEČAKOM VUKOM KOG SU LOVCI NAŠLI U BOSANSKIM ŠUMAMA: Bio je MODAR IZGLADNEO a njegovo LICE...

Bilo je to davne 1988. godine, na tromeđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, kada su lovci u šumi naleteli na neobičan prizor - dečaka koji se kretao poput vuka. Bio je modar, izgladneo, prekriven ranama, i ponašao se potpuno divljački. Njegovo lice je bilo jedino što ga je odvajalo od prave zveri. Haris Pućarica - dete bez identiteta

Ne zna se ko ga je ostavio u divljini, niti zašto. Međutim, lovci su mu dali ime - Haris Pućarica. To ime je odredilo njegovu veru i naciju, iako je on sam bio suviše mlad da shvati te koncepte. U svakom slučaju, njegovo detinjstvo je bilo obeleženo neizvesnošću i opasnostima.

Haris je rastao u divljini, okružen vukovima, prihvatajući njihove obrasce ponašanja i način života. Bio je deo čopora, iako je u njemu ipak tinjala iskra ljudskosti. Njegov život je bio miks između života divljih životinja i ljudskog društva, a rat koji je dolazio samo je dodatno komplikovao njegovu situaciju. Sudar sa stvarnošću

Kada je rat zahvatio njegovu oblast, Haris se našao suočen sa stvarnošću koja je za njega bila potpuno nova. Njegov način života više nije bio moguć, a njegova veza sa vukovima je postala prepreka umesto prednosti. Rat je doneo mnogo patnje, ali je Harisov slučaj bio jedinstven i poseban.

Kada je Haris pronađen na ničijoj teritoriji, niko nije znao poreklo ovog misterioznog deteta. Pretpostavljalo se da je dečak jednostavno zalutao u šumi. Postojala je čak i teorija da je Haris plod tajne ljubavi, neželjeno dete koje je neka mlada majka ostavila u šumi. Ovo pitanje ostalo je nerazrešeno do danas, prenosi "Stil".

Harisov slučaj bio jedinstven i poseban

Nakon što je doveden u centar za prihvatilište dece i omladine u Beogradu, Haris je ostao tu sve do 1992. godine. U domu, vaspitač Dragan Rolović preuzeo je brigu o ovom dečaku i otkrio njegovo ponašanje:

- Sve mu je bilo novo i nepoznato, puno dece oko njega, velika zgrada, svi mu nešto govore, nešto pokazuju…U početku je mnogo vremena provodio budan, nije spavao na krevetu, već na stolici, te ispod stola i na stolu u dnevnom boravku. Trebalo je vremena da nauči da spava u krevetu - priseća se Dragan i dodaje:

- Kada je prvi put video televizor, to je bila tragikomična situacija. Toliko se uplašio da smo ga za noge izvlačili ispod kreveta. Higijenske navike nije uopšte imao. Nije znao čemu služi česma, imali smo problem da ga naučimo da je koristi, kao i da ga okupamo, odsečemo mu nokte… Opirao se tome neko vreme.

Rolović se seća i ovoga:

- Bio strašno vezan za stvari koje je dobio, čuvao je sve, od četkice za zube, pa nadalje. Bio je fasciniran klikerima i psima. Jednom je u naše dvorište ušao rotvajler, deca su se razbežala, a Haris mu je prišao, nešto mu rekao, uzeo za ogrlicu i doveo meni u kancelariju. Kako je samo mirno taj pas stajao pored njega.

Kada je Haris došao u njihovu zajednicu, istakao se po svojoj visini i karakterističnom hodanju. Iako je delovao zdravstveno zapušteno, deca su ga prihvatila i počela da mu pomažu na različite načine. Iako nije znao da govori i imao je problem s hodanjem, deca su se trudila da uspostave komunikaciju s njim. Kroz gestikulaciju i upornost, Haris je počeo da uči prve reči i brzo savladao govor zahvaljujući podršci i trudu svojih vršnjaka.

Haris je bio dečak koji je živeo u domu, okružen decom, ali nikada nije ulazio u konflikte s njima. Bio je blizak sa Žiletom, dečakom koji je preuzeo brigu o njemu. Iako je Žile bio sklon manipulacijama i svađama, on je Harisu pružio podršku i naučio ga osnovnim stvarima poput pisanja, pranja zuba i lične higijene. Njihovo prijateljstvo je bilo iznenađenje za vaspitače, ali su bili bliski sve do Žiletovog odlaska iz doma, što je teško palo Harisu. Vaspitači su isticali Harisov napredak i vezivanje za osoblje doma. Za kratko vreme, Haris je pokazao znatan napredak i tražio nežnost i pažnju, kao i svako drugo dete. Bio je posebno drag vaspitačima, a njegov napredak je bio primećen i cenjen. Godine 1992, Haris je vraćen u ratno područje gde je nestao. Prema nekim pričama, ubio ga je zalutali metak, dok se prema drugima samo vratio kući. Niko nikada nije saznao pravu istinu o Harisovoj sudbini, a film "Ničije dete" snimljen je prema njegovom životu.

(Espreso/Republika/N.J.)