BILA JE MONAHINJA 22 GODINE, A ONDA SE U MANASTIRU ZALJUBILA U ŽENU: Evo šta im je CRKVA uradila kad se saznalo

Monika je imala 21 godinu kad je odlučila da se zamonaši. I nije joj padalo na pamet da će kao "Hristova mlada" sresti istinsku ljubav svog života - drugu časnu sestru.

Australijanka Monika Hingston potekla je iz posvećene katoličke porodice, koja ju je podržala u odluci da se zamonaši i posveti život dobrim delima.

"Rado sam se otisnula na to putovanje i postala ‘Hristova mlada’. Stavila sam veo koji je značio da sam se odrekla svetovnih užitaka i poriva. Neobičan je to ritual, po mnogočemu neobjašnjiv", ispričala je danas 79-godišnja Monika za The Guardian. "Dvadeset godina nakon što sam donela tu odluku, što je bilo početkom šezdesetih godina prošlog veka, ta odluka je bila ključna za moj ljubavni život. Naime, zbog toga sam na drugoj strani sveta pronašla svoju srodnu dušu – drugu časnu sestru."

Hingston se priseća kako je volela da uči, ali se nakon nekoliko godina razočarala i tražila da napusti crkveni život. Otputovala je u Južnu Ameriku, ali se ipak vratila u samostan. Usput je stekla diplomu iz socijalnog rada, pa je neko vreme u Melburnu radila u lokalnom centru za javno zdravstvo. Većinom je sarađivala s migrantima i izbeglicama.

"Tokom tih godina sam počela da se dopisujem s američkom časnom sestrom koja je radila u Nikaragvi, zemlji koja je tada bila usred političkih nemira koji su neretko bili nasilni. Pozvala me je da se pridružim njezinoj grupi koja se brinula za siromašne. Njena ponuda me je privukla i predala sam molbu da joj se pridružim, međutim odbili su je jer je situacija u Nikaragvi bila preopasna. Ponudili su mi, međutim, da odem u Čile. Tamo su već bile dve časne sestre iz Australije koje su sarađivale sa sestrama iz SAD."

Upravo u Čileu desio se taj sudbinski susret.

"U Santijagu sam 1983. godine upoznala prelepu ženu, Amerikanku. Zvala se Peg. Ona je tamo živela i radila nekih 17 godina. Nije to bila ljubav na prvi pogled, ali sam se u nju ludo zaljubila nakon nekoliko meseci", priča Monika.

Raskid sa Crkvom

"Ljubav je predivna stvar! Kada se dogodi, želite da svi to znaju, želite da ceo svet sazna za to predivno iskustvo. Ali, svet tada nije želio ni da čuje za homoseksualce. Čak, bilo je mnogih koji su o nama govorili s mržnjom, koji su zagovarali diskriminaciju homoseksualaca. Bilo je čak i onih koji su mislili da smo jedino zaslužili – smrt."

Uprkos svemu, Monika i Peg počele su da žive zajedno. Iako su htele da nastave da radie s potlačenim ženama, nisu mogle da ostanu u svojim crkvenim redovima.

"Naša je veza bila strogi tabu i žestoko osuđena od strane crkvenih vođa. Da bismo napustile Crkvu, morale smo da pišemo Rimu. Odgovorili su nam pismom i oslobodili nas", kaže Hingston.

Narednih devet godina provele su u Čileu.

"Teško je to vreme opisati pomoću nekoliko reči. Vladala je brutalna vojna diktatura. Došle smo do posla preko žena koje su živele u nerazvijenim delovima zemlje. Izdržale smo zbog dobrih prijateljica koje smo stekle, ali najviše zato što smo mogle da se oslonimo jedna na drugu", seća se Monika, koja se nakon toga sa svojom izabranicom vratila u Australiju.

Tamo su se suočile s neočekivanim izazovom.

"Vatikan je 2003. ediktom homoseksualce opisao kao zle i izopačene. U tom dokumentu su pozvali sve političare katoličke veroispovesti da se usprotive svim zakonima koji bi homoseksualcima dali jednaka prava i da pokušaju da sruše sve zakone koji su homoseksualce tretirali jednako kao i ostale", priča Hingston, koja se potom bacila u borbu protiv kontroverznog edikta.

Borba za prava

Pisala je tadašnjem australijskom nadbiskupu Džordžu Pelu, inače svom nećaku, tražeći od njega da je pogleda u oči i kaže da je "izopačena". On joj nikada ništa nije odgovorio, ali je njeno pismo objavljeno u australijskim dnevnim novinama The Age.

"Reakcije na njega bile su pozitivne. Na svu sreću, Australijanci su se oglušili na osude Vatikana. Danas imamo jednaka prava u gotovo svim aspektima života… Peg i ja često smo razgovarale o društvenim barijerama koje su bile pred nama. Uvek ću biti zahvalna onima koji su se borili za jednakost. Bio je to dug i bolan put pun ponižavanja."

Monika i Peg odlučile su da će svoju vezu ozakoniti brakom u slučaju da se zakon o jednakosti brakova ikada donese, ali kad se to desilo 2017. bilo je kasno.

"Moja prelepa Peg preminula je 2011. od raka bešike. Od dijagnoze do smrti prošlo je 12 meseci. Plakala sam od sreće zbog velike promene u društvu, ali i od tuge jer moja Peg i ja nismo mogli ponosno da izađemo pred ljude i reći da se volimo. Peg je bila puna života i volela je da se zabavlja. Naše venčanje bi bilo za pamćenje. Ne mogu opisati koliko mi nedostaje", kaže Monika.

Majke i snajke

(Espreso/Nova)