POSLALA JE PORUKU SVOM SILOVATELJU NAKON 10 GODINA: Ono što je usledilo posle ju je ZAPREPASTILO (FOTO)

Novinarka, koja je redovno izveštavala sa suda, a danas urednica u ženskom časopisu, Liana La Borde, detaljno je pisala o iskustvu silovanja koje je doživela sa 26 godina. Život joj se srušio do temelja, a onda je jednog dana rešila da se "oslobodi" nagomilanog straha i tereta koji je godinama nosila sa sobom. Njemu ispovest, koju je preneo Dejli Mejl, prenosimo vam u celosti.

"Susretala sam se s mnogim silovateljima oči u oči, oko kojih su bili sudski stražari. Kao sudski izveštač, zurila sam u serijskog ubicu Levija Belfilda, koji je sedio pored Džona Vorbojsa, poznatog kao silovatelj iz taksija. Nije me uznemirilo, niti zaustavilo, iako su me mučne stvari o kojima su govorili zaledile.

Ja sam novinarka i radila sam svoj posao, izvještavajući o pravdi koja je u sudnici na delu. I dokazujući da su ti predatori — uprkos tome što su bili sposobni za takvo zlo — zapravo bili kukavice nakon što su uhapšeni. Gledala sam ih kako svoja divljaštva plaćaju svojom slobodom.

Zašto onda nisam mogla da se suočim s njim?

Zašto je tokom tog suđenja za silovanje u avgustu 2011. godine ispred mene postavljen ekran koji me štiti od čoveka na optuženičkoj klupi? Zato što sam se bojala.

Stvari su se preokrenule, ovog puta je čudovište koje je mene učinilo žrtvom sedilo tamo. Od novinarke me pretvorio u žrtvu koja plačući u delu za svedoke govori o tome šta se dogodilo. I mrzela sam ga zbog toga.

Tinejdžerske godine provela sam proždirući knjige o stvarnim zločinima, pre nego što je iko čuo za podcast. Tako sam se 2007. godine, nakon proučavanja prava i kriminologije i nakon što sam odradila praksu u gradskoj rubrici, preselila u London. Tamo sam pisala priče o stvarnom životu za ženske časopise. Ubrzo sam pisala i vesti sa suda, uglavnom pokrivajući suđenja za silovanje i ubistva.

Gledanje optuženih na optuženičkoj klupi i slušanje kako govore o tome šta su činili nije me preplašilo. Zapravo, bilo je suprotno, postala sam neustrašiva, svedočeći o tome na kakve su se jadnike sveli kad bi njihove tajne bile otkrivene. Zato kad sam 2010. godine izašla iz prijateljeve kuće u Hekniju, u vreme kad mi je bilo 26 godina. Nisam ni pomislila da bi čovek koji razgovara sa mnom na autobusnoj stanici mogao da bude silovatelj.

Rekao je da je umetnik koji se bavi muzikom i činilo se da je istinski zabrinut za moju sigurnost, a meni je trebalo nekoliko noćnih autobusa da dođem do svoje iznajmljene sobe. Pristala sam da odem s njim do njegovog stana u blizini dok ponovo ne krenu autobuske linije.

Slušali smo njegove najnovije snimke kad je pružio ruke prema meni. Kad sam više puta rekla ne, počeo je da nasrće sve snažnije. Nikad ne bih pomislila da mogu da osetim takav strah. Teror koji se steže oko srca, sve dok me na kraju nije privezao za krevet i počeo da se bori s mojim nogama.

Bojala sam se. Ovaj put je 'moje' čudovište sedelo pred sudom.

Prolazeći kroz sva ta suđenja, razmišljala sam šta bih učinila da se nađem u sličnoj situaciji. Pokušala sam da ga urazumim dok sam se borila protiv njega, rekla sam mu da će ići u zatvor. Ni u jednom od scenarija koje sam zamišljala nije bilo predviđeno da odustanem od borbe, ali na kraju ipak jesam. Bio je prejak i pretežak. I mogla sam da vidim zlo u njegovim crnim očima.

Rešio je da se to dogodi i zaključila sam da će biti brže ako prestanem da se borim. "Sad me siluješ", rekla sam mu, pre nego što sam okrenula glavu u stranu i pomirila se. Kasnije sam mu rekla da moram na WC, pa sam odvezala noge i pobegla. Sandale su me žuljale dok sam plakala hodajući kroz ulice Istočnog Londona, do prijateljevog stana, gde smo pozvali policiju.

Nakon što sam gledala kako sve te hrabre žene svedoče protiv svojih silovatelja, morala sam da pokažem istu hrabrost. Ipak, sledećih 48 sati bilo je gotovo jednako strašno kao i samo silovanje. Pitanja, neprijatno uzimanje uzoraka, prodorni pogledi, ispitivanje. Kad sam završila s davanjem izjave, on je već stajao u lisicama s druge strane policijske stanice. Oba naša života nepovratno su se promenila. Uzela sam dve nedelje odmora, ali morala sam da platim stanarinu, pa sam se vratila izveštavanju sa suda, izbjegavajući suđenja za seksualne zločine.

Nekako sam uspevala da preživim dane, ali noći su bile pakao. On je čekao suđenje na slobodi, nakon što je platio kauciju. Moja mašta stvorila je čudovište s više glava od ovog stranca koji se činio neizmerno prijateljski raspoložen pre nego što me silovao.

Da li je on na putu da postane ubica, ili član neke bande? Da li bi mogao da se vrati po mene?

Nekada neustrašiva novinarka nije nestala, slomljena je. I svakodnevno sam hodajući prema kući stiskala ključeve između prstiju spremnih da se obranim. Noću bih se budila u hladnom znoju ili sanjala da sam prikovana za pod.

Trauma žrtava s kojima sam razgovarala bila je raznolika. Neki su koristili lekove, drugi su se bacili na posao, zanemarili porodicu ili koristili alkohol kako bi uklonili užas koji živi u njihovim umovima. Probala sam po malo od svega toga. Ali ništa nije pomagalo.

Tokom suđenja pred sudom 'Snaresbrook Crown' deset meseci kasnije, svedočila sam iza ekrana, previše strahujući od pogleda na lice iz mojih noćnih mora. Bilo je to 'žvakanje' detalja koje sam iznova preživljavala i sparing bitka s braniocima. Nisam ostala da čujem reči obrane, ali moj prijatelj policajac me informirao. Moj napadač je rekao da je te večeri izašao tražeći se*s i da sam mu u početku govorila 'ne', ali da sam se predomislila. Zvučalo je kao da je bila reč o uzajamnom dogovoru.

Ipak, iz mog iskustva i poznavanja zakona o pristanku na intimne odnose, njegova obrana, a bilo je to u osnovi to da mu se upornost isplatila, zapravo nije bila obrana. Možda je zato poroti trebalo jedva sat vremena da ga proglasi krivim za silovanje, nakon čega je bio u zatvoru 55 meseci.

Posle svega, preselila sam se s roditeljima u Kornvol. Svima sam rekla da nestajem kako bih napisala roman, ali zapravo sam bežala, iako jesam pisala memoare koji su pomogli da procesuiram ono što mi se dogodilo. Potom sam zaključila da to ne sme da prekine moju karijeru. Vratila sam se u London i tokom 2012. i počela da radim za ženski časopis. Upoznala sam svog supruga Pola, za kojeg sam se udala 2016. godine.

Ipak, strah se vraćao kad god bi Pol, inženjer za telekomunikacije, radio noćnu smenu, a ja bila sama. Noćne more koje su me budile pre nego što bi se javila panika da će me moj silovatelj tražiti i pronaći. Već je pušten na slobodu.

Shvatila sam da više ne mogu da živim u strahu

Do pandemije 2020. godine umorila sam se od straha. Tada sam već imala sina, kojem je trebalo da ja njega branim od čudovišta noću, a ne da se smrzavam od straha ispod svog pokrivača. Najzad jedne noći sam na internetu upisala ime koje nikad neću da zaboravim i pronašla sam svog napadača. Brzo sam napisala i poslala poruku pre nego se predomislim: 'Ne bojim te se više“.

Do jutra je odgovorio. Nešto u stilu: ‘Bilo je teško, ali i ja sam nastavio dalje'. Brzo sam ga izbrisala iz memorije, ali nešto se s tim promenilo u meni. Strah koji me proganjao nestao je. U toj nepromišljenoj razmeni poruka ponovo sam ga pretvorila u čoveka, kao da sam pogledala pod krevet i shvatila da čudovište kojeg se celo vreme bojim više ne postoji.

Zvuči jednostavno, ali provela sam celu deceniju boreći se sa strahom do tog trenutka. Iz moje nove perspektive, bio je poput svih onih nasilnika kukavica koje sam viđala na sudu. Čak je i dalje pokušavao da uspe u muzici, i u tome je bilo nešto patetično.

Mesecima kasnije palo mi je na pamet da se nije izvinio za to što je učinio u svojoj poruci i to me je iznerviralo. Ali, nakon što sam odlučila da neću da se bavim time, bes je nestao. Ne sumnjam u to da je prošao kroz teško razdoblje, kao što je napisao. Uostalom, bio je u zatvoru i bio je registrovani seksualni prestupnik, ali ni jedan deo mene nije se sažalio nad njim.

Pomislila sam da sam ga ja tamo smestila i to mi je dalo nadu da je to dovoljno da ga odvratim od toga da više ikad povredi nekog drugog. Odlukom da oprostim i prestanem da ga se bojim, riješila sam se svake vlasti koju je imao nada mnom.

Pomirila sam se s time da sam žrtva silovanja, jer mi je iskustvo pružilo alate za izgradnju divnog života koji imam sada, s Polom (33), i mojom decom, Loganom (5) i Izijem (1). Danas sam urednica ozbiljnih tema za ženske časopise. Uranjanje u traumu ljudi može biti neodoljivo, a silovane žene svakako zaslužuju da budu saslušane i privilegija je ispričati svoju priču. Da to nekako uravnotežim, napisala sam romantičan roman u kojem nastojim da pokažem da život, iako ponekad može da bude težak, može da ima i srećan završetak. Ja konačno živim svoj."

(Espreso/Blic žena)