SVI SE SEĆAJU KAKO JE NEKADA BILO U STAROJ DRŽAVI: Evo zbog čega najviše NAROD iz regiona PATI za JUGOSLAVIJOM

Dok mnogim građanima bivše Jugoslavije nedostaju niže cene i globalno priznanje, drugi upozoravaju na preteranu romantizaciju Titovog doba.

Nedavno u Beogradu, dok je sunce zašlo, autobusi su se zaustavili i otišli ​​ispred Muzeja Jugoslavije, impozantnog bloka u srpskoj prestonici iz sredine veka. Pojavio se stalan mlaz ljudi, neki su nosili cveće, a nekolicina mašala starom zastavom zemlje. Došli su da posete mauzolej u kome se nalazi grob Josipa Broza Tita, osnivača socijalističke Jugoslavije.

Mnogi posetioci su odrasli u starom sistemu i došli su da obeleže diktatorov rođendan, koji je bio veliki državni praznik pre raspada Jugoslavije. Neki su pripadali krajnje levičarskim političkim partijama i nosili su majice i transparente koji su izgledali kao kič.

Ali bilo je i nekoliko mlađih ljudi. Na stepenicama ispred specijalne izložbe na kojoj se kroz plakate, umetnička dela, artefakte i snimljena sećanja „prostih ljudi“ ispituju Titove godine, sreo sam osamnaestogodišnjeg Miloša Tomčića sa šeširom i šalom „pionira“, jugoslovenskog socijaliste. omladinski pokret.

„Želeo sam da vidim sliku tog vremena“, rekao je, kada sam pitao zašto je došao. „Bilo je to sjajno vreme. Svi su se voleli.” Da li je sebe smatrao Srbinom ili Jugoslovenom? „Jugoslovenski“, odgovorio je bez oklevanja. „Mama mi je Srpkinja, tata Crnogorac, baba Hrvat. Zapravo, moja porodica je iz cele Jugoslavije.”

Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, koju čini šest republika – Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Slovenija, Crna Gora i Makedonija – plus osnovao je Tito 1945. godine.

Titova država je imala za cilj da ujedini različite etničke i verske grupe u regionu pod sloganom „jedinstvo i bratstvo“. Rastući nacionalizam nakon njegove smrti 1980. doveo je do njegovog raspada 1992. i krvavih jugoslovenskih ratova 1990-ih.

Uobičajena priča ovih godina bila je da je Tito skoro pola veka terao različite narode da žive zajedno protiv njihovih želja. Ali 30 godina kasnije, mnogi i dalje gaje duboku naklonost prema zemlji koja više ne postoji i žale zbog njenog raspada.

U Srbiji, 81% kaže da veruje da je raspad bio loš za njihovu zemlju. U Bosni, koja je oduvek bila najmultikulturnija od republika, 77% deli to mišljenje. Čak iu Sloveniji, koja je bila prva zemlja bivše Jugoslavije koja se pridružila EU i koja se smatra „najuspešnijom“, 45% i dalje kaže da je raspad bio štetan. Nije iznenađujuće da samo 10% na Kosovu, koje nije imalo punu nezavisnost u Jugoslaviji, žali zbog raspada.

Naklonost prema starom sistemu često se naziva „jugonostalgijom“. Međutim, Larisa Kurtović, politički antropolog iz Sarajeva koja proučava postjugoslovenski identitet u Bosni, oprezna je u vezi sa tim pojmom. „Nostalgija podrazumeva neku vrstu melanholije ili čežnje“, kaže ona. Naravno, ovo postoji, sa brojnim restoranima i pansionima širom regiona, kao što je čuveni Cafe Tito u Sarajevu, ukrašen kičastim suvenirnicama i predstavljajući ružičasti pogled na to doba. Ali Kurtović kaže da postoji i pokret mlađih ljudi koji kritičnije gledaju na taj period, procenjujući njegove pozitivne i negativne strane.

„Postoji veliko poštovanje za socijalistički period, a to je povezano sa ekonomskim rastom i ogromnim poboljšanjem životnog standarda“, kaže ona, dodajući da su „propala obećanja“ jugoslovenskog projekta bledela u poređenju sa nacionalizmom i nasiljem koji su usledili . Većina bivših jugoslovenskih država doživela je ogroman ekonomski pad od ratova i još uvek trpi visok nivo odliva mozgova.

Bosna i Srbija su posebno opterećene političkim sukobima, a njihova nekada utopistička brutalistička stambena naselja i jugoslovenske železnice propadaju. Iako su Hrvatska i Slovenija pronašle relativnu stabilnost kao članice EU, aplikacije drugih zemalja su zaustavljene i pregovori nisu uspeli da se materijalizuju, zbog čega mnogi sumnjaju da li će se ikada pridružiti bloku.

U tom kontekstu, neki se pitaju da li prošlost može sadržati bilo kakva rešenja za budućnost. Kurtović navodi pokrete za radnička prava koji su se pojavili u Bosni u poslednjoj deceniji, zasnovani na starom jugoslovenskom socijalističkom modelu radničkog samoorganizovanja. „Ovaj sistem je bio veoma specifičan za Jugoslaviju“, kaže ona, objašnjavajući njegovo odstupanje od staljinističkog državnog vlasništva nad industrijom.

Iako je Jugoslavija bila jednopartijska država, postojale su jasne razlike u odnosu na druge zemlje gvozdene zavese. Tito je osnovao pokret nesvrstanih i održavao uravnotežene odnose između zapada i SSSR-a, a jugoslovenski građani su mogli da putuju u oba regiona. Snagu starog jugoslovenskog pasoša pominju mnogi od onih koje srećem na Titovom grobu i kojima su sada potrebne vize za ulazak u većinu zemalja.

Druga uobičajena tema koju Kurtović vidi je gubitak statusa i percepcija da su ljudi od života u relativno velikoj, poštovanoj zemlji prešli u mnogo manje, manje značajne. Đorđe Peralok je rođen u Makedoniji (sada Severna Makedonija) 1989. godine, ali trenutno živi u Bangkoku. „Kad god moram da uradim nešto birokratski kao što je otvaranje bankovnog računa ovde, oni nikada ne mogu da nađu Severnu Makedoniju u svom sistemu, ali mogu da nađu Jugoslaviju“, rekao mi je.

„Ako mene pitate, i dalje bismo mogli imati koristi od federacije, čak i ako to nije Jugoslavija, jer smo sami po sebi tako mali i beznačajni. On veruje da su ova osećanja uobičajena među ljudima njegovih godina, koji zapravo nikada nisu živeli pod starim sistemom. „Sva naša infrastruktura je iz tog perioda, a sada se raspada“, dodaje on.

Postoje i pokreti u nastajanju koji preispituju antifašističko, antinacionalističko nasleđe regiona, koje su ratovi revidirali ili pokušali da izbrišu. Nastali su horovi koji pevaju stare partizanske pesme, kako na Balkanu, tako i u zajednicama dijaspore.

U Beču, hor 29. novembar, nazvan po datumu proglašenja FNRJ 1945. godine, sastoji se od članova iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Njegov prvobitni cilj bio je da izazove nacionalizam koji se pojavio u zajednici dijaspore tokom i nakon ratova. Jugoslovenski radnički klubovi, u kojima su se ljudi ranije sastajali da popiju kafu, razgovaraju i igraju šah, postali su segregirani po etničkoj pripadnosti.

Članovi hora se oblače u crveno-plave jakne sa zvezdama, podsećajući na staru jugoslovensku zastavu, ali izbegavaju da pevaju pesme vezane za Komunističku partiju ili koje slave Tita.

„To je svjesna odluka jer znamo da se dešava veličanje, što je problematično“, kaže dirigent Jana Dolecki, koja je porijeklom iz Hrvatske, a preselila se u Beč 2013. „Plus, nisu baš imali nijednu dobru pjesmu“, ona smeje se.

Umesto toga, članovi pažljivo biraju melodije za koje veruju da se mogu primeniti na trenutne političke borbe kao što su rastući nacionalizam i populizam. „Pokušavamo da se držimo podalje od istorijskog revizionizma“, kaže ona. „Možete da uđete u ovu proslavu prošlosti, uvek govoreći da je bilo bolje, ali ne razmišljajući o tome šta 'bolje' zapravo znači.

Hor je pomogao nekim članovima da istraže osetljiv period istorije. Marko Marković, koji je rođen u Beogradu, ali je odrastao u Beču, kaže da je njegova porodica odbijala da razgovara sa njim o ratovima kao detetu. „Bilo je suviše komplikovano da bi sedmogodišnjak razumeo, ili su bar tako mislili“, seća se on. „Tako da sam uvek imao osećaj da je istorija odakle sam došao tabu tema. Kada je pronašao hor, osetio je da konačno može da „zakrpi neke rupe“.

Internet takođe pruža pristup ljudima da ponovo otkriju zanemarene aspekte svog nasleđa. Nekoliko popularnih Instagram naloga spaja nameštaj, brutalističku arhitekturu i grafički dizajn tog perioda.

Peter Korchnak, koji je odrastao u tadašnjoj Čehoslovačkoj, pokrenuo je podkast Sećanje na Jugoslaviju 2020. „Odrastajući, Jugoslavija mi je izgledala kao raj“, kaže on, objašnjavajući da bi mnogi ljudi koji beže od čehoslovačkog režima pobegli u Jugoslaviju. Disidenti iz drugih komunističkih zemalja, poput Rumunije iz Čaušeskuovog doba, često su činili isto.

„Gledali smo nasilni raspad Jugoslavije dok sam ja bio svedok mirnog raspada svoje zemlje“, kaže on. „Počeo sam da tražim poređenja, upoređujući to dvoje. I jednostavno sam postao fasciniran time.”

Korchnak je bio zapanjen emocionalnim izlivom koji dobija od nekih slušalaca. „Najbolji komentar koji sam čuo je da je to kao javna služba“, kaže on. „I mnogo ljudi kaže: „Dugo me je bilo sramota da pomislim na reč „Jugoslavija“. Neki su rekli da je to čak i kao terapija."Korchnak smatra da je naklonost koju mnogi bivši Jugosloveni imaju prema svom starom sistemu upadljiva. „Možda ćete čuti starije ljude [u Slovačkoj] kako govore: ’Oh, tada su stvari bile jeftinije‘, ali uglavnom su svi krenuli dalje“, kaže on. „Ali [u bivšoj Jugoslaviji] to je na neki način transformisano u nešto drugo.

Međutim, neki su kritičniji prema onome što vide kao preveliki romantizam tog perioda. Porodica Arnele Išerić je iz Bosne i izbegla je u SAD, gde je odrasla tokom rata. „Moj utisak kao deteta je bio da je [Jugoslavija] bilo najlepše vreme i da je sve bilo harmonično“, kaže ona. „Ali kada sam odrastao, shvatio sam da postoje stvari koje mi se u vezi s tim ne sviđaju. Ona navodi nedostatak LGBT prava i suzbijanje političkog neslaganja. Ipak, kaže da se još uvek može poistovetiti sa „duhom“ Jugoslavije.

„Kada putujem u druge delove regiona, poput Crne Gore ili Hrvatske, uvek se osećam kao da se povezujem sa ljudima. Mogu da govorim njihov jezik i imamo sličnu kulturu.”

Kako vreme odmiče i mlađi ljudi su manje direktno pogođeni traumom rata, neki smatraju da postaje lakše analizirati period. „Skoro svakog dana neko pita da li može da nas intervjuiše za svoju disertaciju o postjugoslovenskom identitetu“, kaže Dolecki, dirigent hora. „Dugo je to bila društveno tabu tema“, slaže se njen kolega Marković. „Ali ova generacija ima luksuz da bude dovoljno udaljena da nema sve predrasude i traume koje dolaze sa njom. I mislim da će ovo postati veće.”

TITOVA JUGOSLAVIJA ZAMALO POSTALA ČLANICA NATO! Sve je krenulo od toga kad je Broz Staljinu rekao NE, 1948. godina bila KLJUČNA

(Espreso/ The Guardian/ Dž.B.)