KONJ MU JE IZNENADA PAO NA AUTO I SMRSKAO MU GLAVU: Sudbina se POIGRALA sa NJIM, a onda...

Britanac Ijan Tilston (34) doživeo je bizarnu saobraćajnu nesreću kada mu je konj pao na auto i smrskao mu lice do te mere da ga porodica prepoznaje samo po nosu.

On je jedva ostao živ nakon što je 10. januara prošle godine na raskrsnici naleteo na životinju koja je pobegla sa obližnje njive na putu između Havardena i Nantviča u Češiru. Dok je vozio klizavim putem, automobil ispred njega je udario konja, koji je odleteo ka njegovim kolima i pao pravo na šoferšajbnu.

Ijan je hitno prebačen u bolnicu “Salford” gde je obavljena spasonosna operacija mozga. Posle je usledio niz hirurških zahvata kako bi mu se rekonstruisalo lice.

Više od godinu dana nakon nesreće Ijanov brat Adam je za medije rekao da je stavljen u indukovanu komu.

– Imao je nekoliko operacija, a čak su mu i rekonstruisali lice. Njegovo celo lice je smrskano u sudaru i morali su da mu uklone deo lobanje tokom operacije. Bio je u potpunom haosu nakon nesreće i samo smo po nosu znali da je to on – ispričao je Adam za Liverpul eho.

Ijanu su teške povrede zauvek promenile život, jer je izgubio vid i treba mu 24-časovna nega.

– Žele da ga otpuste, ali nam trebamo negde da ga prebacimo. Sada pokušavamo da transformišemo kuću naše mame. Želeli bi da on kod kuće ima nekakav kvalitet života. Jednostavno želimo da mu nešto sredimo – kaže Adam.

On se zatim osvrnuo na samo nesreću, čiji je uzroke istražila policija, ali nije pronašla ničiju odgovornost.

– Policija je tada rekla da je to bila čudna nesreća i da je ograda bila u dobrom stanju, ali su konji ipak pobegli – kazao je Ijanov brat.

Adam je objasnio da su mu lekari rekali da je krvarenje na mozgu njegovog mlađeg brata najgore koje su ikada videli. Međutim, Ijan sada može da govori i takođe je u stanju da delimično pomera desnu ruku, nešto što se činilo nemogućim daleko pre 12 meseci.

Uprkos svom ogromnom napretku, Ijan je pretrpeo teško oštećenje mozga i sada je slep i nepokretan. Takođe, ponekad misli da je 2010. godina.

– Bio sam na poslu i oko 9.30 ujutru me je nazvao deda. To je bio prvi put u životu da sam ga čuo da plače. Pomislio sam na najgore, da je umro. Otišao sam kod bake i deke i čekali smo vesti. Od tada su nam se životi promenili. U početku smo se pripremali na najgore – priseća se Adam.

Dodaje da je prekretnica bila kada je na intenzivnoj nezi podigao palčeve prema njima.

(Espreso/Objektiv/Liverpool Echo)