OVO SU BILE POSLEDNJE REČI VERE PEŠIĆ: Rekla je BAŠ TO pre nego što su je STRELJALI

O Veri se još za njenog života svašta govorilo. Nakon smrti, te priče prerasle su u legende, pa je danas nemoguće odvojiti mit od fikcije, ono što se zaista dogodilo od onog što nikako nije, i ono što je Vera zaista činila od onoga što joj je kasnije pripisano.

Kažu da je bila četvorostruki agent. Da tokom Drugog svetskog rata nije bilo podatka koji ne bi saznala daleko pre drugih. Da je samo jednim pozivom mogla da oslobađa ljude iz zatvora ili ih šalje na robiju. Da je govorila šest jezika. Da je bila toliko zavodljiva da nije bilo muškarca koji je mogao da joj odoli i da se broj njenih ljubavnika ni ne zna. Da je svakog od njih koristila i imala tako razgranatu mrežu kontakata i veza da je bila jedna od najuticajnijih, ali i najbolje obaveštenih osoba u Jugoslaviji. Da je čak upoznala i Hitlera…

Upravo sva ta istorijska konfuzija koja postoji oko njenog života od Vere je i stvorila savršeni lik za priču o fatalnoj ženi, smrtonosnom špijunu i “srpskoj Mata Hari”. Sa druge strane, pojedini istraživači naglašavali su da je istorijska zbilja bila dosta prozaičnija, a njena priča realnija.

Istina je, verovatno, negde između…

Šta se sa sigurnošću o Veri zna?

Vera Pešić rođena je 5. januara 1919. u Sijarinskoj banji, u blizini Leskovca u porodici Anđelije i Milana Pešića, poreznika u penziji. U rodnom gradu završila je osnovnu školu i gimnaziju i važila za jednu od najlepših devojaka u kraju zbog čega su je još u mladosti prozvali “Leskovačka lepotica”.

Kada joj je bilo nepunih 16 godina udala se za dosta starijeg pravnika Mila Krčavinca. Jedni kažu da se zaljubila. Drugi da je brak bio znak siromašenja njene porodice. Kako bilo, potrajao je samo dve godine i nakon toga, 1938. Vera se preselila u Beograd.

Sa nepunih 19 godina i bez sredstava za život, prvo je radila u jednoj radnji, ali uskoro upoznaje oficira Obaveštajnog odeljenja Glavnog Generalštaba Jugoslovenske vojske, majora Slavka Radovića koji ju je i uveo u svet špijunaže.

U poslednjim danima njenog kratkog života Veru vezuju za Radoslava Đurića, majora Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kažu, upravo on ju je u prvi mah spasao streljanja jer su četnici bili jako nepoverljivi prema lepoj špijunki.

Vera i Radoslav postali su ljubavnici krajem 1943. što je izazvalo veliko nezadovoljstvo među njegovim ljudima koji su smatrali da ona ima veliki uticaj na njega i njegove odluke. Ovo je kulminiralo pučem u kom su uhvaćeni Radoslav, Vera i njena majka Anđa.

Prema dostupnim podacima, žene su odmah streljane. Bio je 18. maja 1944. Radoslav je imao više sreće - čekajući suđenje uspeo da pobegne i kasnije se priključio partizanskim odredima. Posle rata nastavio je karijeru u vojsci i poživeo sve do 1980. godine.

Što se Vere Pešić tiče, njena priča - i ona fiktivna i stvarna, završila se tog majskog dana, u šumi, nedaleko od njene rodne Sijarinske Banje. Bilo joj je samo 25 godina.

Ilić je u svojoj knjizi zapisao da su joj poslednje reči bile: “Nemojte lice da mi nagrdite - gađajte me u grudi".

(Espreso/Istorijski zabavnik)