PORED MILICE MILŠE, I ONA JE REŠILA DA ODE: Pala RADIKALNA odluka, NE GLEDAMO je više

Glumica Jelena Jovičić više od dve decenije je zvezda Pozorišta na Terazijama. U njenoj biografiji su velike uloge, a malo ljudi zna da i sama prevodi mjuzikle s Brodveja i donosi ih u Beograd.

Za Kurir ekskluzivno govori o planovima za 2023, ali otkriva i zašto je napustila hit seriju "Igra sudbine".

Na Terazijama ste već 20 godina, a vaša kuća vas je nedavno nagradila. Kad podvučete crtu, da li ste zadovoljni?

- Ne da sam zadovoljna, nego sam prezadovoljna. Ne znam da li publika to zna, ali ja sam inicijator te čuvene audicije. Došla sam tada kod upravnika da ga molim da je napravimo. To je bilo pre 21 godinu. Tadašnji upravnik Miša Vukobratović posle nekoliko razgovora napravio je za nas tu audiciju i primljeni smo u ansambl svi mi koji i danas radimo. Prvaci smo ove kuće i držimo repertoar Pozorišta na Terazijama, zajedno sa svim kolegama koji su nas tu dočekali. Da sam sve to znala kad sam dolazila ovde, gde ću biti danas, onda definitivno ne bih imala tremu na početku. Srećna sam i ne mogu sebi ništa bolje da poželim osim da za 10 ili 20 godina ponovo dođem ovde i imam isti osećaj kao i danas. To sebi mogu da poželim.

Da li je mjuzikl najteži žanr?

- Naravno da jeste. Glupo mi je više da to govorim. Mjuzikl onaj nekada i sada više nisu isti žanr. Nekada je tražena veština, i tu mislim na pevanje, stepovanje, balet i džez balet. A sada se podrazumeva da to sve znate i još se traži ozbiljan kvalitet i glumački talenat, koji će sve to da podrži i istakne kako se ne biste ponavljali. Mjuzikl zahteva apsolutnu disciplinu, kao u svakom sportu, ovo je višeboj, ovo nije jedna atletska disciplina. Moramo da budemo u vertikali i vinklu ako mislimo da radimo ovaj posao.

Šta biste želeli da još odigrate?

- Imam velike želje. Volela bih čarobne, raskošne, brodvejske mjuzikle koje su stvarali čuveni kompozitori i pisci. To je jedna od mojih želja. Trenutno prevodim mjuzikl pod nazivom "Anything Goes", uloga je Reno i adekvatna je mojim godinama i onome kako se osećam. Najduže se baš on igra na Brodveju, pa bih volela da se i nama posreći da ga radimo već sledeće godine.

Igrala u predstavi u kojoj su zabranili poklon

Publika voli Terazije, ali je zamerka što ništa ne može da se fotografiše.

- Svuda u svetu je isti slučaj. Na primer, ne postoji u arhivi pozorišta video-zapis mjuzikla "Chorus line", koji smo igrali 2006. Nije bio dozvoljen poklon, čim se završi predstava, spusti se zavesa i mi idemo na presvlačenje, publika ostane. Nismo imali prava ni da snimimo za naše potrebe.

Imali ste i veoma uspešan mjuzikl i u Domu sindikata s Nikolom Kojom i Nikolom Đuričkom. Da li ste imali ambiciju da se to i nastavi?

- Što se tiče "Spamalota", to je bila naša privatna produkcija. Ja sam tu bila saradnik, koji je napravio podelu, koji je bio vodilja tog projekta. Licenca se uzima na tri godina, ona je jako skupa, nekih 35.000 dolara, istekla je i, nažalost, ne možemo da ga igramo. Još veća žal nam je što ga imamo snimljenog i izmontiranog, ali opet ne možemo da ga pustimo jer nemamo prava na prikazivanje. Ko je imao sreće da nas vidi, uživao je. To su bili čarobni Nikola Kojo, Nikola Đuričko, Timarov, Kičić, Lutkić, Turajlija, Ivan Marković... Bilo nas je nepunih 100 u ekipi.

Sezonu na Terazijama obeležio je mjuzikl "Crni leptir", kao neki omaž hitovima Ju grupe. Mislite li da je vreme za neki radikalni iskorak i da tu gledamo komad o Lepoj Breni?

- Sa Brenom sam prijateljica i predlagala sam joj da radi mjuzikl, ali ne u Pozorištu na Terazijama, već u svojoj produkciji, kao što smo mi radili "Spalmalot", i njoj se ta ideja dopala. Što se tiče kod nas u kući, ja nisam pristalica da se u PNT rade neki of Brodvej komadi. Prosto mora da se održi neki nivo. Ako smo krenuli u brodvejskom pravcu, trebalo bi svake godine da imamo neki veličanstveni mjuzikl, a da onda svake druge godine dodamo još po jedan domaći, od naših pisaca i kompozitora. Može da bude Nušić, Sterija Popović, Sremac...

Da li je vreme za neki filmski mjuzikl?

- Jesam za to, čak je i bilo pregovora da tako nešto radim. Pre korone sam imala razgovore sa Filipom Živojinovićem, on je ušao u to. Sad ne znam šta se desilo s tim, da li je nastavio, ali mu želim svu sreću i puno uspeha. Nadam se da će neko uzeti vruć kesten i napraviti. Za hrabre i nadarene ljude to nije vruć kesten i nikada neće biti. Mislim da bi mogla da se napravi neka domaća priča, poput "Balkan ekspresa" sa pevanjem, jer to uvek funkcioniše kod nas.

Stižete da igrate i u serijama, čak i u sapunicama, poput "Igre sudbine". Na te angažmane neke vaše kolege ne gledaju baš blagonaklono.

- Ja sam profesionalac. Došla sam tamo kao prijatelj. Pozvao me je Žarko Jokanović, koji je moj kum, dvostruki, i zato sam i izašla iz serije kad i on. Vođena sam moralom i zbog toga nisam više deo te ekipe. Nemam ništa protiv sapunica, možda će to zvučati bezobrazno, ali mnogo je bolje raditi u okviru svog posla sapunice nego snimati reklame za kladionice i dozvoliti da nam one budu pokrovitelji pozorišne sezone. Zbog toga niko nema pravo da mi nešto kaže na tu temu.

U fioci su "Brodvejske vragolije" stajale 13 godina

Malo ljudi zna da ste "Brodvejske vragolije" doveli na Terazije.

- Istina. Pre 13 godina na Brodveju sam gledala taj mjuzikl i donela sam ga tadašnjem upravniku Miši Vukobratoviću da ga radi. Stajao je u fioci 13 godina i nakon toga ga je Nebojša Bradić uzeo i izrežirao. Srećna sam zbog toga. Scenografski nije ispraćeno kao što je na Brodveju i žao mi je zbog toga, ali, s druge strane, srećna sam što ga imamo.

(Espreso/Kurir.rs/ Ljubomir Radanov)