NA OVOM MESTU JE NAUČILA DA KORISTI PIŠTOLJ: Poznata glumica o glumačkim ostvarenjima i SREĆI

Ono što je odavno retkost u domaćoj kinematografiji – da ženski lik nosi radnju filma, prilika je koja se nedavno ukazala mladoj glumici Jovani Stojiljković. Trenutni bioskopski hit, špijunski triler “Vera” Nedeljka Kovačića, doneo joj je glavnu ulogu, pa je pred kamerom oživela lik Vere Pešić.

Reč je o ženi koja u lavirintu špijunskih igara na Balkanu opstaje među jugoslovenskim, nemačkim i britanskim kolegama muškarcima, s dvostrukim i trostrukim agendama, sama, bez ideologije, ali odlučna da se bori i preživi. Iako unikatan, ovaj lik je samo jedan od brojnih karaktera kojima je Jovana dosad udahnula život u cilju ekranizacije nekog dela.

Da li je bio izazov igrati ženu špijuna?

– Bilo je veoma inspirativno igrati Veru Pešić. Pre svega, u samom scenariju se osetilo koji je potencijal priče inspirisane njenim životom, ali i kompleksnosti samog karaktera. Radnja se dešava u nekoliko godina njenog života, pre samog početka i tokom Drugog svetskog rata, gde je izrazita podeljenost društva, izrazito muškog, bila prekretnica u životu devojke koja je iz Leskovca došla u Beograd sa očekivanjima potpuno suprotnim od toga.

Njeno snalaženje u takvom svetu i sposobnost da sarađuje sa više tajnih obaveštajnih službi ono je što pratimo u filmu, kao i način na koji uspeva da se bori za svoj život, ali živote drugih.

Je li ona heroj ili antiheroj?

– Nije jednoslojan karakter, niti jednostavan za igru. Kao što i u životu nisu stvari samo crne ili bele, tako je teško i Veru posmatrati samo kroz prizmu heroja ili antiheroja. Zavisi iz čijeg ugla se posmatra. Kroz razmišljanja i rad o njoj meni je veoma drago iz više aspekata da je jedna ovako snažna i autentična priča o ženi dobila filmsku i televizijsku ekranizaciju.

Snimali ste izuzetno teške scene, u kojima je Vera pretučena i silovana. Kako ste se pripremali za njih?

– One su stvar zanata.

Učili ste i borilačke veštine?

– Da, Vera uči kako da barata oružjem, borilačke veštine, vožnju automobila, bonton… Dosad nisam imala priliku da igram uloge u kojima je potrebno ubedljivo korišćenje oružja, tako da sam otišla na obuku u streljanu i tu naučila osnove. Drago mi je da sam i sama imala priliku da savladam nešto što je novo za mene.

Ovaj film vam je, između ostalog, doneo i nove saradnje, na primer, s kolegom Nikolom Kojom. Da li je i vas šarmirao kao što je Veru njegov lik Tanasije?

– Nikola Kojo je izvanredan glumac. Bavi se ovim poslom toliko godina, svojim ulogama i pristupom u radu dokazuje zašto je tačno kada se kaže da je u glumi važno opstati i trajati. Obeležio je našu kinematografiju sjajnim ulogama i čast mi je što je u filmu “Vera”.

Da li je triler žanr u kom se osećate komotnije?

– Ne postoji žanr koji mi najviše odgovara. Svaka nova uloga novi je izazov i trudim se da uvek izlazim iz zone komfora. Pri izboru posla oslanjam se na to šta je sadržaj, ko su saradnici i partneri. Najmanje na definisanje žanra.

Koliko je lepota važna za glumicu ili je veći kompliment kad bi vam rekli da ste karakterna glumica?

– Definitivno jedno ne isključuje drugo.

Za kratko vreme ste odigrali veliki broj uloga pred kamerom. Jesu li “Jutro će promeniti sve”, “Senke nad Balkanom”, “Južni vetar” ili “Područje bez signala” vaša prekretnica?

– Svaka od tih serija je na poseban način obeležila moju karijeru. Volim ih jer su mi donele i saradnju sa divnim i talentovanim ljudima, različitih senzibiliteta. I ono što im je zajedničko jeste uspeh kod publike.

Veoma mi je drago što su različite generacije i tipovi ljudi prepoznali kvalitet i posvećenost ovih ekipa koje su radile na serijama i ubedljivost karaktera. To je ono što je, čini mi se, i najvažnije u poslu kojim se bavimo. A meni je najvažnije da sarađujem sa rediteljima koji su iskreni, znaju koju temu žele i zbog čega da ispričaju.

Posle “Klipa” s Majom Miloš radili ste i ostvarenje “Pukotina u ledu”. Hoće li to biti generacijski film, jer su vam partneri kolege sa klase Marko Grabež i Anđela Jovanović?

– Srećna sam i ponosna što su moje kolege sa klase moji glavni partneri. Zajednički rad je bio lak i lep s obzirom na to koliko se dobro poznajemo. Marko i Anđela su napravili fenomenalne uloge. Narativ filma je izuzetno specifičan, prepoznatljiv i poseban, što će biti nešto potpuno drugačije u domaćem filmu do sada. Trenutno je u procesu montaže i tek će dobiti pažnju kada se približi distribuciji.

Često se čuje kako je gluma muška profesija i nema mnogo važnih ženskih likova. Smatrate li da se takva slika danas menja?

– Očigledno se menja, bar u ovom trenutku film o Veri to potvrđuje. Dugačak je to proces, korak po korak mi se učimo ravnopravnosti. U svim aspektima života, ne samo u podeli uloga na filmu već i u društvu.

Šta vam u glumi kao profesiji najviše odgovara, a šta vam ne prija?

– Srećna sam što imam priliku da se bavim poslom koji volim, da od toga živim i da radim stvari koje me zanimaju. Nemam nekih većih zamerki, da mi nešto ne prija, uglavnom su to sitnice vezane za umor, ali besmisleno je žaliti se na takve stvari u odnosu na sve ovo što jeste važno.

S obzirom na to da nemate tipično radno vreme, da li vam to olakšava ili otežava život?

– Da, računam vreme po datumima, ne po radnim danima, jer ih u pozorištu i na snimanjima nema. Jedino tako sam i naviknuta još od akademije. Specifičan je ovo poziv, pa se ljudi iz našeg bliskog okruženja na vreme navikavaju i kroz nas bolje shvate njegovu prirodu.

Da li ste pomoću svoje profesije, tumačeći razne likove, nalazili i odgovore na neka životna pitanja?

– Ne u toj meri da je postojao konkretan primer. Više je to otkrivanje različitih svetova, socijalnih miljea, karaktera, okruženja, sama tema kojom se neki scenario ili dramski tekst bavi. Pa tako i mi budemo okupirani tom temom sve dok radimo na njoj.

Čime volite da ispunjavate slobodno vreme?

– Volim da se odmaram, putujem što je više moguće, viđam se s dragim ljudima i tako najbrže napunim baterije.

(Espreso/Kurir)