ENE BEGOVIĆ SE SEĆA CELA BIVŠA JUGOSLAVIJA, IZLUĐIVALA JE OBA POLA: Evo kakvu je JEZIVU nesreću doživela na VRHUNCU

Ena Begović bila je jedna od najvećih i najlepših glumica na prostoru bivše Jugoslavije, a na današnji dan pre 22 godine izgubila je život u u teškoj saobraćajnoj nesreći.

U relativno kratkoj karijeri, ostavila je neizbrisiv trag na jugoslovenskoj filmskoj i pozorišnoj sceni. Rođena pod imenom Jelena Begović 8. jula 1960. godine u Splitu, radila je i stvarala punom parom od 1978. do prerane i tragične smrti 2000. godine.

Već kao 21-godišnji student druge godine zagrebačke Akademije dramske umetnosti, na filmu je put zaigrala u ostvarenju Lordana Zafranovića "Okupacija u 26 slika", a ubrzo je dobila prvu ulogu u TV filmu "Ivan Goran Kovačić".

Imala je eksplozivnu karijeru, a za dvadesetak godina odigrala je 51 pozorišnu, 16 filmskih i 28 televizijskih uloga.

Ena je nakon završene osnovne škole u ​​Trpnju na Pelješcu, gimnaziju pohađala u Dubrovniku. Kao učenica, jedno vreme je živela i u studentskom domu. Iako je opisuju kao izuzetno toplu, otvorenu i druželjubivu, istovremeno je bila i impulsivna i neustrašiva, pa je čak izbačena iz doma i morala je da živi kao podstanar.

Po preseljenju u Zagreb, prvo je upisala Pravni fakultet, ali nakon snimanja "Okupacije", Zafranović nije zaboravio neverovatno lepu devojku sa očima koje su umele da očaraju gledaoca, zbog čega je ubedio Enu da mora da upiše glumu na zagrebačkoj Akademiji dramskih umetnosti, gde je diplomirala 1983. godine. Iako je verovala da će karijeru graditi pre svega glumeći u filmovima, pravu slavu i priznanje donelo joj je pozorište.

- Oči zelene, plave, sa zlatnim iskricama. Crvena kosa, plava, ogromne, zlatne lokne, vitke, tanke, balerinke. Zlatni osmeh, sjajni zubi, dugi prsti bez prstena, dug vrat labuda, kratak korak devojke - prenosili su mediji svojevremeni opis reditelj Ljubiše Ristića kada je ugledao Enu prvi put u kafiću kod Zagrebačkog kazališta mladih.

Međutim, kada joj je Zafranović ponudio ulogu u filmu "Pad Italije" (1981) koja ju je proslavila, na Akademiji je doživela otpor mnogih profesora, koji su je, kao je ranije pisao Jutarnji list, navodno tretirali kao provincijsku starletu.

Ena je tada bila student druge godine, a po pravilima Akademije bilo je zabranjeno da prihvati bilo koji glumački angažman. Ipak, u jednoj sceni ovog filma rođena je legenda. Mlada, lepa, nevina devojka, u belom kombinezonu, prilazi moru. Krsti se i moli, korak po korak ulazi u more, pa skače i roni... Kad izroni, njen providni kombinezon otkriva telo prelepe mlade žene. Smatra se da je to, do danas, jedna od najseksepilnijih scena ikada snimljenih u jednom jugoslovenskom filmu.

Ipak, upornim radom i borbom za opstanak Ena se suprotstavila predrasudama.

Usledile su uloge u filmovima „Idemo dalje” (1982) i „Glembajevi” (1988). Za ulogu baronice Kasteli-Glembaj dobila je Zlatnu arenu u Puli za sporednu žensku ulogu.

Svi pamte njen gest kada je pokazala zube i na 35. Pulskom filmskom festivalu odbila Zlatnu arenu, s obzirom da je njena uloga u filmu bila glavna. Ipak, Zlatnu arenu osvojila je devet godina kasnije za ulogu u filmu „Treća žena”.

- Ena je u domaću filmsku umetnost unela bogomdanu lepotu mlade žene i taj kvalitet mi se čini jednako vrednim kao i činjenica da je ona karakterna glumica sa složenim ulogama. Ona nije bila samo lepo žensko lice koje je prešlo preko ekrana, već je imala veštinu da svoju lepotu pretvori u estetsku vrednost, a to je nešto drugo. Dokaz za takvu tvrdnju su dve Zlatne arene u Puli, od kojih je jednu čak i odbila - izjavio je hrvatski pozorišni kritičar Bojan Munjin povodom Eninih sjajnih uloga u ostvarenjima kao što „Balkan ekspres“, „Čaruga“, „Ne zaboravi me“ i mnogim drugim.

Hrabrost u pozorištu

Senzualnost i harizma prikazani u filmu nametnuli su ogromna očekivanja od senzualne Ene. Svi su mislili da će njena karijera prvenstveno biti filmska, ali Ena je imala druge planove. Nakon što je 1983. godine diplomirala, povukla se iz filma i hladnokrvno odbijala čak i ponude iz Holivuda. Potpisala je stalni angažman u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, čijoj je sceni ostala verna do smrti. Igrala je ženske likove koji su često preuzimali sudbinu u svoje ruke, ali nikada nije prestajala da bude ženstvena.

- Privatno, nemam ništa protiv skidanja, nisam puritanac, kao što nisam ni nudista po prirodi. Uostalom, ja sam Dalmatinka koja je vaspitana dosta konzervativno. Ne želim više da tumačim žene koje se uglavnom svode na lepe predmete ili ukrase koji vode do ljubavi, najblaže rečeno. Reditelji moraju da traže druge glumice za takve uloge, jer ja to više neću. Zbog ovakvih uloga doživela sam mnoge ružne i neprijatne situacije - izjavila je u jesen 1985. godine za nedeljnik Studio.

U istom razgovoru prvi put je stavila do znanja da je spremna na dugu borbu da usavrši svoje veštine, stvori i kontroliše pravi kvalitet.

- Rad u pozorištu znači da čovek mora da ima izvesnu dozu samozatajnosti, odnosno da se unapred složi da neće biti popularan kao na filmu ili televiziji. Pitanje popularnosti je često relativna i ponekad neozbiljna stvar. Popularnost nije pitanje kvaliteta u isto vreme. Nezadovoljstvo filmskim ulogama nateralo me je da se menjam i da se stalno pitam šta želim u životu. Dugo sam lupala glavu zbog toga zbog toga, doživljavala depresiju, ali sada znam šta želim. Za razliku od onih vremena kada su mi događaji jednostavno nametnuti, danas već mogu da upravljam njima, kontrolišem ih - govorila je Ena.

Igrala je sve – od Antigone, preko velikih Šekspirovih heroina, posebno upamćena Dezdemona, do Strindberga, Ibzena, Krleže. Njena gostovanja u drugim zagrebačkim pozorištima, kao što je sa glumačkom družinom "Histrioni" upisani su u pozorišnu istoriju hrvatskog glumišta kada je 1987. godine na zagrebačkoj Opatovini prvi put izvedena „Grička vještica“ Marije Jurić Zagorke, odnosno dramatizaciju romana uz koji su odrastale generacije Zagrepčana.

Uloga devojke Nere koju spasava hrabri Siniša, više nije pripada nikome osim Eni Begović, a koliko je to njeno izvođenje i danas legendarno nabolje svedoči to što je kostim nove predstave "Gričke vještice" iz 2018. godine rađen prema beloj haljini koju je Ena nosila u sv0joj predstavi.

Ena je prekinula samonametnutu filmsku pauzu 1988. godine, kada je prihvatila lik i delo baronice Kasteli u Vrdoljakovom filmu "Glembajevi". Iako se, kako je kasnije tvrdila, uplašila scenarija, jer je morala da igra zrelu ženu i bilo je mnogo nemačkog u tekstu, smatrala je da takvu ponudu ne treba da odbije, što se i pokazalo tačnim.

Strah od automobila

U životu je imala jedan veliki strah - od automobila. Toliko se plašila vožnje da je potražila stručnu pomoć, a nakon saobraćajne nesreće 1996. godine koju je izazvala, a u kojoj je život izgubio motociklista, a njena drugarica zadobila teške povrede, njena fobija se dodatno pogoršala. Tada je osuđena na tri godine uslovne slobode, ali je veća kazna bila snažan psihološki šok od kojeg se nikada nije oporavila.

U tom teškom periodu najveća podrška bio joj je Josip Radeljak kojeg je upoznala krajem osamdesetih i koji je postao i ostao njena najveća ljubav. Radeljak se zbog Ene razveo od glumice Bebe Lončar, sa kojom je dobio sina Lea, koji će kobnog dana Enine smrti biti za volanom automobila u kojem je glumica izgubila život.

Ena i Josip zabavljali su se nekoliko godina, a kada je ona bila u drugom stanju, odlučili su da se venčaju u svom domu u Zagrebu, kada je glumica već bila pred porođajem.

Dve nedelje posle venčanja rodila je ćerku Lanu, a u majčinstvu je uživala samo mesec i po dana. Tog kobnog 15. avgusta Ena je zajedno sa Josipom, Leom, majkom Terezom i Lanom napustila vilu u Supetru da poseti prijatelja, kompozitora Stipicu Kalođeru.

U mestu Splitsko, posinak Leo odlučio je da pusti oca da vozi džip nakon što je udario u kamen i razbio far. Zaustavili su se na uzbrdici i oboje su izašli iz automobila koji je počeo nekontrolisano da klizi unazad. Ena i Tereza ​​nisu uspele da izađu sa Lanom, a terenac je završio u jaruzi. Enina majka zadobila je višestruke povrede, a u bolnici je završila i beba Lana. Josip i Leo nisu povređeni.

Za Enu nije bilo spasa. Imala je težak prelom lobanje, slomljen vrat, nagnječenje grudnog koša i polomljene su joj obe nadlaktice. Povrede su bile preteške i ubrzo je preminula.

Usledili su meseci, a potom i godine istraga i sudskih saslušanja, kao i brojni novinski napisi o tome ko je kriv za nesreću i da li je u pitanju fabrička greška na automobilu.

Suđenje je trajalo do 2007. godine, kada je Leo Radeljak oslobođen optužbi za ubistvo iz nehata, a presuda je bila da je nesreću izazvao neispravan menjač na vozilu.

- Bila je divna sestra, ponekad previše brižna kao majka. Imali smo sličan odnos prema životu i umetnosti. Bila je jedinstvena, prava diva. Kao plavuša delovala je romantično i nežno, ali je posedovala veliku unutrašnju snagu - rekla je pre nekoliko godina u intervjuu za "Večernji list" Enina sestra Mia, takođe poznata glumica.

Bajkovito lepa Ena Begović ostala je upamćena kao žena koja je volela da čita, koja je bila tiha, imala odličan smisao za humor, živela povučenim životom ispunjenim poslom, okružena krugom bliskih prijatelja.

Iz umetničkih bajki pred filmskim kamerama i na pozorišnim daskama preselila se u legendu koju mnogi oživljavaju u sećanjima punim ljubavi, divljenja i poštovanja.

(Espreso/Ona)