RADIOAKTIVNI VUKOVI IZ ČERNOBILJA OSVAJAJU EVROPU! Nose u sebi MUTIRANI GEN koji je jako opasan!

Nuklearna katastrofa u Černobilju jedna je od najgorih događaja u istoriji.

Pripjat, gradić u kojem je bila elektrana, danas je pust, područje je iz predostrožnosti zatvoreno za javnost, ljudi u pravilu nema ili ih ima ekstremno malo, buja i biljni životinjski svet.

Samo, radijacija je imala već jako puno vremena da načini štetu i načinila ju je. Najnovija studija, objavljena u European Journal of Wildlife Research, kaže da su sivi vukovi iz radioaktivne zabranjene zone najnormalnije, u skladu sa svojim praiskonskim nagonima, krenuli da migriraju u ostale delove sveta, što znači da je za očekivati da će se svetom vukova proširiti i njihovi mutirani geni.

Vukovi su se od 1986. do danas u tom kraju jako lepo razvili, kao uostalom i sva druga živa bića, ali ne zato što bi im radijacija dala nekakve supermoći, nego zato što se priroda u odsustvu ljudi našla u položaju rigidnog prirodnog rezervata kakav ne postoji nigdje na svetu na takvoj površini.

Nikome normalnom ne pada na kraj pameti motati se po tamošnjim šumama, Pripjatu koji deluje onako kako i zvuči – kao postapokaliptično područje, najmanje po nuklearnoj elektrani.

Područje jeste otvoreno za turiste, ali uz striktnu pratnju za dobro samih turista. U eksploziji reaktora iz 1986. u atmosferu se oslobodilo radioaktivnih čestica oko 400 puta više nego u eksploziji nuklearne bombe bačene na Hirošimu u Japanu.

Koliko je od te radijacije završilo u Černobilu, Pripjatu i po okolnim šumama, praktično je bilo nemoguće izračunati, tako da vlastima nije preostalo drugo nego da otprilike procijene da bi zona najveće nivao zagađenja radijacijom trebalo da obuhvati područje omeđeno krugom razmera 30 kilometara i s mestom nuklearne katastrofe u središtu.

Najnovija studija još jednom je potvrdila da priroda s jedne strane jeste pretrpela određene štete, dok je s druge, zbog bega ljudi iz tog kraja, potpuno podivljala.

Nivo radijacije u mahovini na tom području i danas su jako visok, pa živi stvorovi koji su evolucijski navikli vrzmati se oko nje, nisu dobro prošli.

Vukovi su, s druge strane, među onima koji su prošli jako dobro. Njihova je relativna gustoća u tom kraju u Ukrajini uz samu granicu s Belorusijom, danas čak sedam puta viša od prosečne u drugim rezervatima. Naučnici su stoga logično pretpostavili da bi mnogi mladi vukovi zbog toga morali migrirati drugde.

Uspeli ih 14 da ih opreme ogrlicama za praćenje preko GPS-a; 13 odraslih starijih od dve godine i jednog "mladunca" starog između jedne i dve godine. I dok su se odrasli vukovi strogo držali svog zavičaja, onaj najmlađi ispalo je da je stalno odlazio sve dalje, da bi do trenutka dok je ogrlica s GPS odašiljačem prestala da funksionieš, bio čak 300 kilometara dalje od zone nuklearne černobilske katastrofe.

Je li tamo i ostao ili se iz bilo kakvog razloga vratio, nemoguće je reći, ali je lako pretpostaviti da se s tako velike udaljenosti ne bi vraćao nazad. Uz to, to je bio definitivni dokaz da makar pojedini mladi vukovi iz radioaktivnog "prirodnog rezervata" imaju običaj odlaziti jako daleko u okolni svet.

I dok su to vukovi koji ni po čemu ne izgledaju drugačije od onih, na primer, koje čovek pokušava opet naseliti širom Evrope u njegova izvorna staništa - imaju ispravan broj nogu, očiju, glava, repova – činjenica je da oni u sebi nose oštećene, mutirane gene i da ih svojim migracijama šire uokolo u druge vučje populacije. A to teško može biti dobra vest.

(Espreso.co.rs/Express.hr)