"NIJE MOGAO DA S****, OZBILJNO SE NALJUTIO": Ovakvu ispovest bosanske PROSTITUTKE niko nije očekivao, AU

Počnimo s osnovama. Važno je primetiti da sam anonimna internet eskort dama koja zamagljuje svoje lice na fotografijama. Da nema interneta, sigurno se ne bi bavila ovim poslom.

Veb je štit koji mi omogućava da izbegnem rizične klijente tako što ih mogu proveriti online pre nego što ih sretnem. Za šest godina, koliko se bavim ovim poslom, ni jednom nisam imala nasilnu mušteriju, tek nekoliko zavisnika i jednog alkoholičara koji se ozbiljno naljutio pošto nije mogao da svrši u vremenu koje je platio.Takođe, izbegavam stalne klijente, patim od blažeg oblika bipolarnog poremećaja i pritom sam alkoholičarka. Bipolarni poremećaj nije moja krivica, takva mi je naprosto hemija mozga. Ipak, ljubav prema cugi i bavljenje eskortom, iako imam vrednu fakultetsku diplomu, svesne su odluke iza kojih stojim.

Spominjem svoj psihički poremećaj jer mi on onemogućava da zadržim stalni posao. Ne mogu da se nosim s kancelarijskim poslom i eskort mi puno lakše pada od čavrljanja na pauzi za kafu i brige da ću izbrbljati nešto za šta bi mogla dobiti otkaz.

Ovako mogu da uzmem mesec dana godišnjeg bez straha od otkaza, jer sam sama sebi šefica. Mogu da odem na dan-dva u bolnicu zbog suicidalnih misli ili na rehabilitaciju bez ikakvog straha.

Zbog toga što je moj mozak pogrešno spojen, ponekad se osećam kao gubitnica. Usiljeno se smejem na šale o kurvama kako bih samu sebe uverila da nisam poput njih. Ipak, naplaćivanje 500 dolara po satu odličan je lek kojim na neki način pokazujem srednji prst svima koji me osuđuju.

Naplaćujem pet puta više po satu od svog terapeuta i računovođe, ne moram da radim puno (radim u proseku 4-10 sati nedeljno), a rad u takvoj fleksibilnoj satnici omogućuje mi da se fokusiram na pisanje, obrazovanje i volontiranje. Da radim neki posao bez mogućnosti napredovanja, kakve ljudi s bipolarnim poremećajem lakše obavljaju od ostalih, verovatno bih živela bez stresa, ali uz mala primanja. Da želim da se potpuno predam i priznam da sam gubitnica uzela bih socijalnu pomoć zbog svoje bolesti.

Ukratko, smatram opravdanim to što radim. Nudim uslugu, diskretna sam i uživam u svom poslu.

Ne mislim da je pogrešno govoriti poluistine i laži muškarcima s kojima sam u vezi. Profesionalni seks radnici ionako su stigmatizovani, marginalizovani i diskriminisani, osim toga, ko želi odmah uplašiti dečka koji mu se sviđa? Kad sam jednom dečku priznala čime se bavim, odmah je postao gadljiv i više nije hteo da me vidi. Jednom mi je pred studentom s kojim sam bila izletelo da ponekad "zarađujem sa strane" na šta je on odmah napustio moj stan i sutradan mi poslao SMS u kojem je priznao da mu se gadi to što se ujutro budio pored prostitutke.

Izbegavanje priznanja čim se bavim pred momcima s kojima sam ima dva razloga. Prvo, to je obrambeni mehanizam. Otvorena sam, pametna, duhovita, ambiciozna, govorim tri jezika, videla sam svet, brižna sam i jako sam dobra ljubavnica.

Planiram da prestanem da se bavim ovim poslom za 2-4 godine. Ova vrsta posla ima kratak "vek trajanja", za razliku od mojih životnih ciljeva da postanem profesorka ili književnica. Radije ću da počnem da radim nešto drugo nego da postanem islužena kurva koja nastavlja sa zanatom, spuštajući cenu kako stari, sve do menopauze. Imam više potencijala od toga. Drugi je razlog što sam imala prilike da vidim kako bivši momci iz osvete "cinkare" moje kolegice porodici i prijateljima. Ako se veza završi burno, to vas može totalno sjeb***.

Obično imam veze koje traju mesec-dva i tada se zasitim tog tipa ili je zasićenje obostrano. Momke koji mi se stvarno sviđaju i prema kojim počnem da osećam nešto najčešće oteram odbrambenim mehanizmima. Znam da će me eventualno šutnuti kad saznaju čim se bavim i zato počnem da se ponašam kao ludakinja da ubrzam taj proces.

Kako uspevam da ih lažem dok smo u vezi? Jednostavno, izbegavam da govorim o izvorima prihoda za život i svaku takvu temu skrećem na nešto drugo – knjige, hranu, filmove, pivo, sport….

Laganje postane naporno, ali ujedno je zabavno svaki put kad sretnem nekog ko mi se sviđa i pokušam da mu prodam novu priču o svom životu. Jednom sam "ghostwriter", drugi put sam prevoditelj, treći stjuardesa i tako redom. Ponekad se pitam da li ću ikada pronaći životnog partnera. Gledam kako se svi oko mene venčavaju i shvatam da su muškarci koji nisu oženjeni, vereni ili u vezi, potpuno ludi ili totalni luzeri. Ipak, još uvek nisam izgubila nadu. Možda završim kao bolja polovina "kul para" u kom muža pali to što sam nekad radila kao eskort dama? Možda ćemo zajedno posećivati klubove sa striptizetama i organizovati seks u troje s neznancima? Možda će moj muškarac biti pisac, a ja ću biti njegova muza?

(Espreso/Avaz.ba)