NAJPOTRESNIJI OPROŠTAJ OD BALAŠEVIĆA: Napisao ga je jedan HRVAT!

Poslednjih meseci odbrojavali smo zajednički dane njegovoj knjizi, javljao je koliko stranica ima do kraja

Da se među ove stranice nekako mogao utisnuti samo jutarnji miris Dunava, i taj nepatvoreni ukus u vanili, ne bi bilo potrebe da se dopiše ni jedna jedina reč o tom julu pedeset devete...” I tu je kraj. Tako završava “Kalendar mog detinjstva”, knjiga uz koju se smeje i plače, istovremeno, iz koje se čuje zaglušujuća tišina mirnog, pitomog, ravničarskog duha, širokog kao Dunav dok meandra svetom i pronosi bistrinu dobrote. Negde u daljini knjige, u njenom nastajanju, dok je još bila samo misao, ideja i dobra namera, nazire se silueta čoveka koji je tamo na početku, odmah iza tvrdo ukoričene naslovne strane napisao jednostavno i toplo, gotovo kao stih: Za Gorana, prijatelja! Između toga celi jedan život, jedno trajanje u stihovima, u nadarenosti, u izuzetnosti i u stalnom otkrivanju deteta u sebi. U tom kalendaru vreme ima neki svoj ritam, ima neku svoju meru, a prolaznost je tek kratka uteha za one koji se ne žele sećati dobrote. Oni koji su nadareni ovom svetu da traju i da time potraje i sam svet retki su i baš zato dragoceni. “Dobro je, javio bi se ja i pre, ali znate, godina proizvodnje i malo familijarne obaveze i tako. Ali uskoro se čujemo i dogovaramo oko teksta”, jedna je od zadnjih rečenica koja je doprla iz Novog Sada, preko svih ovih granica, administrativnih i pandemijskih, ispunila etar vedrinom, kao što je to uvek bilo kada je mobilni zazvonio a na ekranu je pisalo Balašević. Osećajni ukrašeni natpis

Prijateljstvo započeto u vremenu kada Đorđe i nije znao da postojim, nastavljeno tokom rata kada mi nismo smeli da znamo da on postoji, i dočekano u zadnjih desetak godina kada su nas stranice tekstova povezale do te mere da sam ga uspeo nagovoriti da se prihvati kolumnističkog posla u Obzoru, biće trajno obeženo stihovima, rečenicama i knjigama. Poslednjih meseci odbrojavali smo zajednički dane njegovoj knjizi koja je nastajala u rukopisu koji će, kao i svi prethodni, biti osećajni krasnopis. „ Još toliko stranica do kraja...“ znao bi mi reći i u uvek mi se činilo, da za razliku od većine onih koji se trude da pišu i kojima pedalj sreće raste što se bliže kraju posla, kod Đorđa sam mogao naslutiti setu što će uskoro izaći iz tog sveta u kojeg je sve nas uvukao pre gotovo pola veka i sa kojeg nas, kao na njegovu „Ringišpilu“ ne želi pustiti u grubu i preteću stvarnost. Bili smo u redakciji srećni i mogu slobodno reći počastvovani kada je pristao da piše ono što je nazvao „čekanje boljih vremena“, ali da bismo ga to toga doveli morali smo mu ispuniti uslov preko kojeg nije želio preći: „ Važi, možete računati na mene, premda nisam baš u nekoj formi, ali pod uslovom da za to ne dobijem nikakav honorar“, rekao je kratko i odlučno i to je po prvu puta da sam u telefonskom razgovoru s njime osetio da mu na licu ne titra osmeh, da se uozbiljio do one tačke u kojoj nema nikakve dileme oko daljnjih pregovora. Pa kako to već biva s velikim pesnicima i još većim ljudima, stvari su se uvek odvijale jednostavno. Bez komplikovanja, bez umišljenog stvaranja lažnog utiska, jer Đorđe je bio sadržaj, ne forma, bio je veliki u teškim vremenima, onda kada je to trebalo imati hrabrosti biti i običan, u obična vremena, kada se svi ostali trude biti većima nego što jesu, jer je to tada isplativo, jer nije opasno i jer se tako gradi lažni identitet. „Odjebi JNA“ čitao je u Sava Centru u ratnom vihoru kada su uniforme i granate bile posebno na ceni, a on je svejedno pokušavao „svet spasti pesmom“, u Balaševićevskoj maniri duha koji se ne savija pred silom i koji mostove gradi bez obzira što svi oko njega pod njih stavljaju eksploziv mržnje. Istrajan u nameri da to što radi nešto posebno uopšte nije ništa posebno, nego jedino moguće i ljudski, zaslužio je i poštovanje i ljubav i iskrenu, milionske pratioce koju je on nazivao „Bistrooki“ i s kojima se, doista, prepoznavao po pogledu. Sanjariti, a ne krvariti

Vreme u kojem smrt više nije vest i u kojem odlazak prijatelja ostaje izuzetak isključivo zbog toga što je sve manje prijatelja oko nas, oko imena Đorđa Balaševića mora napraviti jedan veliki, dunavski meandar, onako u tihom toku moćne vode koja se nameri na nekog toliko vrednog da ga nežno i s posebnom pažnjom zagrli. Dopustiću sebi i reći, samo zato što je to on napisao, da sam ostao bez prijatelja s kojim sam delio svet kao mjesto u kojem ima dovoljno prostora za sve one koji žele „ići i sanjati, a ne kvariti“. I ne slažem se s njim u stihu da je „sve prošlo zanavek“. Ne, tek počinje. Kako ovde, gde ostaju stihovi, note, pesme koje se povijaju nad ravnicom i grabe put nezaborava, tako i na onom nebu, do kojeg se povija dim, na kojem su ga dočekali stari Nestorov, gosn’ Čeda i još jedan i gde će ga uz laloški osmeh pitati: Došao si, al’ reci, jesi naučio što je hlad. Zbogom prijatelju.

Bonus video:

(Espreso/Večernji.hr)