POZNATO JE KAKO SE KRIO RATKO MLADIĆ: Nije ispuštao hekler, a kupao se samo kada bi još neko bio tu

Operativni podaci, upotpunjeni kasnijim svedočenjima mnogih uhapšenih, voljnih i nevoljnih jataka, kažu da je od 2002. do 2005. godine Mladić proveo skrivajući se u glavnom gradu Srbije, a kraće vreme na imanjima jataka Stanka Ristića u Sremskoj Mitrovici i selu Ljuba, nadomak Šida. Na Novom Beogradu je promenio sedam lokacija, pisao je beogradski Nedeljnik pre četiri godine.

Stanovi su, bez izuzetka, bili u soliterima koji na ulaznim vratima nisu imali sigurnosne kamere. Kao da mu je omiljena bila Ulica Jurija Gagarina gde je u kratkom razdoblju promenio čak tri zgrade. Uglavnom je živeo u stanovima između prvog i desetog sprata, samo nekoliko zgrada od haškog begunca broj 2 - Radovana Karadžića. Po svemu sudeći nisu se sreli.

Nije se odvajao od heklera, pištolja CZ-99 i još jednog manjeg pištolja. Sve stvari nosio je u rancu i jednoj većoj torbi. Prilikom zajedničkih izlazaka iz stana, a zbog nepoverenja i u samog Ristića, u poslednjem trenutku menjao je vreme i raspored kretanja. I kada se sakrivao, on je naređivao ljudima oko sebe šta da rade.

Iako je imao mobilni telefon, za koji mu je Ristić redovno nabavljao dopunu, Mladić nije dozvoljavao upotrebu telefona u stanu. Tuširao se i išao u toalet samo kad bi tu bio još neko. Ambalažu od lekova seckao je na komadiće i spaljivao, piše Nedeljnik.

"To su bile stroge mere predostrožnosti. Od toga da se kreće po stanu u vunenim čarapama, do toga da pušta vodu da nema nekih ozvučenja bilo kakvih", otkriva detalje Rasim Ljajić, koji je bio predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ.

Retko je izlazio. Povremeno bi, uglavnom kad padne mrak, išao u šetnju pored Save, sa sinom Darkom. Petkom uveče dolazila mu je supruga Bosiljka. Ona bi u pratnji bivših generalovih saboraca, najčešće dolazila do hotela "Bristol" gde bi je preuzeo neko iz obezbeđenja i vodio u stan kod Mladića. Odlazila bi nedeljom u večernjim satima.

"Ovde još iz turskih vremena postoji tradicija jataka i hajduka, hajduke treba skrivati, jataci su nešto pozitivno", zaključuje psiholog Beba Kron.

Ali hapšenje ključnih jataka bilo je svojevrsna poruka koju je Mladić lako dešifrovao. U strahu od izdaje, lišava se i poslednjeg telohranitelja i ostaje potpuno sam. Jedne februarske noći pojavljuje se u stanu Krsta Jegdića, brata svoje supruge Bose. Nezvani gost nije dočekan sa oduševljenjem.

"On ulazi sa pištoljima, traži mesto gde će da prespava. Žena mu kaže: 'Znate, nemojte to da nam radite, gledaju nas sve, nemojte zbog mog sina koji je tu.' Onda on navodno odgovara: 'Pa znaš ti koliki su meni takvi umrli na rukama.' Dolazi njen muž i on ga odvozi na sledeću lokaciju gde je boravio neko vreme, a to je Moštanica", svedoči Bruno Vekarić, nekadašnji pomoćnik tužioca za ratne zločine.

U Maloj Moštanici, naselju na Savi tridesetak kilometara udaljenom od Beograda, Krsto Jegdić Mladića smešta u nezavršenu kuću svog brata Miroslava, koji trenutno boravi u Makedoniji. Posle dojave, u naselje 5. aprila 2006. godine upadaju pripadnici BIA i policije.

"To je bio spektakl za meštane tog sela", priseća se Aleksandar Kostić, načelnik SORZ MUP-a Srbije koji je tragao za odbeglim optuženicima za ratne zločine. "To su dve kuće, jedna pored druge. Jedna je pretresana kompletno, a na drugu su samo kucali", objašnjava Vekarić. "Jedna kuća je bila predmet opservacije i ona je pretresena", nastavlja Ljajić. "U toj drugoj je bio Ratko Mladić", dodaje Vekarić. "Po nekim saznanjima... gledao je s prozora kako se ta akcija sprovodi", kaže Ljajić.

"Oni zovu vlasnika kuće koja je zaključana, da se javi u policijsku stanicu Čukarica. I time se završava ta akcija", rezignirano kaže Vekarić. "Ratko Mladić je bio na dva metra od pripadnika, predstavnika države, dakle policije i BIA, i mogao je da bude... mogao je da bude izručen, već tada, Hagu."

Posle te akcije, država je bila sve dalje od odbeglog generala.

"Čini mi se da smo tada svi bili u obruču, Radeta Bulatovića, odnosno Koštuničinog kabineta koji je bio gospodar saradnje sa Haškim tribunalom", ubeđen je Vekarić, pisao je tada Nedeljnik.

Celom svetu neverovatno je da su svi haški begunci neuhvatljivi.

Poslednji pokušaj Del Ponteove da Srbiju natera da uspešno okonča saradnju sa Haškim tribunalom sveo se na insistiranje da Vlada usvoji Akcioni plan za završetak saradnje sa Haškim tribunalom i da formira poseban tim koji će brinuti o tome. "Njen izbor pada na Vladimira Vukčevića sa kojim ima odličnu saradnju", svedoči Vekarić.

U relativno kratkom roku u Ševeningenu su završili i jedan od Mladićevih najbližih i najvažnijih saradnika - general Zdravko Tolimir, ali i dugo traženi policijski general Srbije - Vlastimir Đorđević. Tužiteljka, međutim, nije potpuno zadovoljna. Sasvim suprotno raspoloženje vlada u većem delu javnosti u Srbiji. „Postojala je atmosfera u društvu da se hapse srpski heroji", priseća se Kostić. "Većina ljudi to nije podržavala, a i oni koji su podržavali, podržavali su to kao nužno zlo, kao nešto što mora da se uradi", objašnjava Ljajić.

Haško pitanje bilo je daleko od rešavanja. "U jednom trenutku to je delovalo potpuno beznadežno", priznaje Ljajić.

Akcije bezbednosnih službi daju važne rezultate, ali od Mladića nema ni traga ni glasa. U nekoliko odvojenih pretresa u porodičnoj kući i stanu njegovog sina Darka nađeno je Mladićevo lično naoružanje, novac koji je sa njegovim sinom dospeo iz Rusije, kao i generalovi ratni dnevnici.

"Ti Mladićevi dnevnici su veoma pomogli Seržu Bramercu u bar jedno pet postupaka, jer opisuju neke veoma značajne stvari s aspekta nekih drugih predmeta u Hagu, a ne samo Ratka Mladića", svedoči za Nedeljnik Vekarić.

Da je Srbija tada pokazivala iskrenu i jaku volju da uhvati Mladića, svedočili su čak i transkripti objavljeni na internet sajtu Vikiliks. Ranije nije postojala volja, ali su postojale informacije. Sad je bilo volje, ali je nedostajalo informacija o Mladiću. U to su se mogle uveriti i strane obaveštajne službe koje su pružale pomoć kolegama iz Srbije.

"Najkvalitetniju saradnju smo imali sa službama i državnim organima Sjedinjenih Američkih Država, zatim Ujedinjenog Kraljevstva, odnosno Velike Britanije, Francuske", tvrdi Saša Vukadinović.

Strane službe su pomoć pružale i u ljudstvu, na terenu. Ta saradnja je, međutim, tragače za beguncem umela da odvede i na pogrešan put. Jedna od takvih informacija bila je i da je Mladić iz Moštanice otišao u Bosnu, na područje Zelengore.

"Čak Miodrag Rakić odlazi u Bosnu sa Sašom Vukadinovićem", priseća se Vekarić. Vlada Srbije krajem oktobra 2010. godine povlači još jedan potez koji neće dati efekte: nagradu za informaciju koja bi mogla dovesti do lociranja i hapšenja Ratka Mladića sa milion, povećava na deset miliona evra.

"Novčana nagrada kao metod nije nešto novo i nije nešto što je primenjivala samo Republika Srbija. U našem slučaju ona nije dala kvalitetne rezultate", priseća se Vukadinović. "Mi smo samo sebi bedu navukli na vrat. Da nas zove svako, da nas zafrkava, da nas obmanjuje, da nas laže...", dodaje Ljajić.

Na potrage se već godinama troše ogromni materijalni i ljudski resursi. Za Mladićem se već tragalo ne samo u Srbiji i Bosni, već i širom sveta.

"To je bilo kao lov mrežom, znate, kad bacite mrežu i sad sve što skupite u mrežu, vi to skupite na jednu gomilu i onda gledate, gledate da li ima nešto interesantno, odnosno nešto što vas može odvesti prema Mladiću", plastično pojašnjava Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine Republike Srbije

Ispostavlja se da će jedan raniji zahtev Karle del Ponte, da se napravi Mladićevo porodično stablo, iznenada dobiti na značaju.

"Njih ima preko dvesta, tih Mladića. Od tih dvesta, imate... sto su čuvari ovaca, sto su oficiri. I to su neki čaršavi silni... I ja nosim to pod miškom, ulazim kod nje, ona kaže: 'Ajmo kod mene, može da se puši.' Seda tu, palimo cigaru, kaže ovako: 'Gde ti je Ratko Mladić?' Pa rekoh: 'Da je tu, ja bih ga doveo, ali pogledaj šta sam ja uradio', pa prostrem ono. Ona se, žena, zgranula", ne bez ponosa priča kaže pomoćnik tužioca za ratne zločine Republike Srbije Dragoljub Stanković.

Zahvaljujući tome, na jednoj od brojnih sednica Akcionog tima, gde se pomno analizira urađeno i pravi presek sumnji, uočava se propust. U prvom porodičnom stablu koje je napravljeno nedostajalo je ime rođaka iz Lazareva - Branislava Mladića! Oglasila se sirena za uzbunu.

(Espreso/Nedeljnik)